Haos, barikade i smrt u Beogradu zbog Istre i Jadrana: kriza iz 1928. koja je razorila državu

Politička previranja, neredi i nemiri, nisu nikakva naša savremena zaostavština budućim generacijama. Nasledili smo ih. Srbija ih je kroz vekove imala možda i previše. Uostalom, nije to strano ni drugima.

Jedan događaj zaboravljen je danas, a onoga prvog dana juna 1928. novine su naširoko pisale o njemu i bio je glavna čaršijska tema. Sa vrlo dubokim posledicama. Ali, tada se to još nije videlo.

Takav lom kakav je nastao u Narodnoj skupštini odavno nije zabeležen bio. U sali je vladala nepodnošljiva larma praćena žestokim povicima i treskanjem poklopcima poslaničkih klupa da se više nije moglo razaznati pošteno ni ko šta viče, ni kome viče.

Da bi se naposletku ohladile glave opoziciji, ali i da se primire oni sa vlasti koji su prihvatili čarke – zasedanje je moralo biti odloženo na osam dana.

Znali su narodni poslanici da zakasne na sednice, da se čak nekad i ne pojave, ali tog jutra u 9 sati činilo se da su svi došli. Nisu časili časa da započnu previranja, a da pritom predsednik Narodne skupštine Ninko Perić (član Pašićeve Narodne radikalne stranke) još nije ni označio početak rada.

Opozicionari su bili do te mere naelektrisani da su samo varničili rešeni da ne dozvole usvajanje vladinih akata, a oni iz vlasti su stali u žestoku odbranu onoga što su dobili da toga dana ozvaniče.

Više nego primetan je bio izostanak ministara. Samo što je sekretar započeo sa čitanjem dnevnog reda kad eto ti ministra pravde Milorada Vujičića (takođe Pašićev čovek) i ministra građevine Petra Markovića (jedan od prvaka Demokratske stranke i najbližih saradnika Ljubomira Davidovića).

U tom trenu nastade totalni haos! I najveći optimisti koji su verovali da se sednica ipak može održati shvatili su da je to bio početak kraja.

Opozicionari su zapenili, urlikali su, udarali o klupe i tražili da znaju zašto nema predsednika Vlade Vladimira Vukićevića (Narodna radikalna stranka) i ministra unutrašnjih dela Antona Korošeca (vođa Slovenačke narodne stranke).

– Zlikovci! Dole! – odjekivalo je dvoranom:
– Dole krvava vlada! Krvnici! Ubice! Dajte zlikovca tu da dođe! Dajte Korošeca!

Perić je bezuspešno pokušavao da ih umiri. Niko ga nije čuo. I da je hteo nije mogao od siline buke.

– Nema skupštine danas! – vikao je on.
Na to se iz sale čulo: „Svi na pogreb omladini! Ubijate patriote!“

E sada ovde moramo da ukažemo na razloge ovih nemilih scena kako bi vam bilo jasnije.

Elem, skupštinsko zasedanje o kojem pišemo održano je 31. maja. Nešto dana ranije, tačnije 23. maja Vlada Kraljevine SHS odobrila je da se u Parlamentu ratifikuju Nettunske konvencije, zajedničko ime za 32 velika ugovora sa Kraljevinom Italijom oko nerešenih pitanja zaostalih po okončanju Velikog (Prvog svetskog) rata, a koji su zaključeni bili još 1925. godine. Međutim, zbog ogromnog protivljenja Hrvata prema slobodnom naseljavanju Italijana u Dalmaciju, nisu bili zvanično verifikovani. Vrlo važno je podsetiti da je Italijom već vladao fašista i diktator Benito Musolini.

Započeli su ulični neredi, uglavnom predvođeni komunistima koji su nakon zabrane KPJ bili okupljeni u Klubu studenata marksista, ali i ostalim patriotama koji su verovali da tako štite nacionalne interese.

Ali našle su se tu i političke opcije koje su izgleda malo dalje dobacivale u viziji hrvatskih nacionalnih interesa i kojima nije bio stran fašizam, već su se usprotivile uzimanju primorja, jer su želele u nekoj bližoj budućnosti da ostvare ono što će se docnije pod Pavelićem i zloglasnim ustašama nazvati Nezavisnom državom Hrvatskom.

Recimo, tu je i Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića na čijoj se listi narodnih poslanika našao i kasnije, u Drugom svetskom ratu, po zlu čuveni Sekula Drljević, poreklom iz Crne Gore.

Upravo HSS je sa Samostalnom demokratskom strankom Svetozara Pribićevića, koju je ovaj osnovao nakon istupanja iz Demokratske stranke optuživši je da šuruje sa separatistima, bio zastupljen u Narodnoj skupštini pod okriljem Seljačko-demokratske koalicije, a njihovi zastupnici su bili među najgrlatijima u poslaničkim klupama opozicije u danu o kojima pišemo.

Digresija na digresiju… Već 28. maja studenti Beogradskog univerziteta otpočeli su demonstracije kako bi sprečili Vladu SHS i vladajuće stranke u nameri da odobre nešto što kraljevini, tvrdili su, nije išlo na ruku.

U prvi mah su se okupili ispred doma Kralj Aleksandar Prvi na Bulevaru, pridružili su im se i građani, pa je ubrzo usledila intervencija žandarmerije. Ponovo su se predveče demonstranti organizovali i to ispred kafane “Ruski car” u Knez Mihailovoj gde su ušli u ozbiljan sukob sa organima reda. Sutradan su nastavljeni protesti. I dan kasnije, odnosno 30. maja, kada je kod “Ruskog cara” ponovo otpočeo krvavi obračun. U dvočasovnoj borbi poginula su dvojica demonstranata, teško je ranjeno skoro 50 ljudi, uključujući i devet žandarma.

U takvim okolnostima se održavalo ovo skupštinsko zasedanje i sada je jasnije čemu onakvi uzvici i zašto je opozicija zahtevala da se pojave ministar unutrašnjih dela, kao i sam premijer.

Ninko Perić je bio primoran da prekine sednicu i napustio dvoranu, ali buka se nije stišavala. A onda se začulo zvono da se ipak nastavlja sa radom.

Tada su se otvorila vrata ministarske sobe i za Perićem u salu su ušli Vlada Andrić, ministar agrarne reforme, i već pominjani Petar Marković, ministar građevine. Nije prošlo ni minut kad se na tim istim vratima pojavio i armijski đeneral Stevan Hadžić, ministar vojske i mornarice, a sa njim i Ilija Šumenković, ministar pripreme za Ustavotvornu skupštinu i izjednačavanje zakona, a iz redova Demokratske stranke.

Vladajuća većina ih je pozdravila aplauzom, koji je zagušivala larma opozicije koja nije prekidala na insistiranju da vidi one koje su smatrali odgovornima ili najodgovornijima za smrt demonstranata.

– Dole krvnici! Dole Korošec! – odzavanjalo je.

– Mučki otimate slobodu – uzvikivala je opozicija. Klupe su treštale, od siline udaraca su poklopci počeli da otpadaju.

Sve je poprimilo dodatnu dramatiku kada se pojavio Korošec! Obezbeđenje je bilo na oprezu. Srećom nije bilo fizičkog dodira među naoštrenim stranama. Nizale su se najbrutalnije osude tek pridošlog ministra. A on je seo, gledao i ćutao. Iznenada, sasvim neočekivano jedan od poslanika opozicije počeo je da peva „Hej Sloveni“. Prihvatili su njegovi istomišljenici i sa završnim stihovima prve strofe „… zalud vatra groma“ počeli da uzvikuju „Živela Jugoslavija“, „Dole tirani“, „Živela jugoslovenska Istra“.

Za to vreme Ninko Perić je stenografima diktirao kazne za one koje je smatrao najvatrenijima u ovim neredima. I zakazao novo zasedanje za 8. jun.

Zapravo, sve ovo je bilo uvertira u teška vremena. Samo 20 dana kasnije su novi neredi u Narodnoj skupštini završeni ranjavanjem Stjepana Radića i ubistvom još dvojice poslanika HSS. Nije prošlo mnogo, a 13. avgusta te 1928, pet dana nakon što je Radić preminuo, Nettunske konvencije su ipak ratifikovane. Sve trideset i dve.

Bilo je to vrelo i varljivo proleće i leto. I krvavo. A još krvavije se naziralo.

Po atentatu Seljačko-demokratskoj koaliciji priklonila se Hrvatska stranka prava i njen poslanik Ante Pavelić. Članstvo HSP je koliko 1. septembra u Zagrebu izglasalo odluku o nezavisnosti Hrvatske. Pola godine kasnije 6. januara 1929. kralj Aleksandar Karađorđević uveo je diktaturu, raspustio Parlament, zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, uveo cenzuru štampe.

Već sutradan tajno je osnovan UHRO ili Ustaša – Hrvatska revolucionarna organizacija. Predvodnik Ante Pavelić. Zlo je zakucalo na vrata.
Srbi su nekako tih dana, a i kasnije branili kraljevinu SHS, pa na sav glas veličali novu imenom Jugoslavija. A ustaše… Ustaše su već oštrile kame.