Gorko-slatka nostalgija: sećate li se krize osamdesetih?

Životni standard Beograđana nije bio na zavidnom nivou, a briga o njihovom novčaniku je od početka osamdesetih spala na – trgovce u dućanima.

Ne retko u tadašnjim “Centromarketima” stajali su natpisi “Sniženje cena je jedino što za vas možemo da učinimo“.

Sa takvim porukama nudili su SE po sniženim cenama mleko, hleb, pivo i sokovI. Ukratko, samo ono najosnovnije.

Na ovaj potez odlučivali su se u želji da sugrađanima sa najnižim primanjima koliko-toliko olakšaju svakodnevicu. Gužve u marketima svedočile su da narodu i minimalna pojeftinjenja dobro dođu.

Tih godina se jagma za šećerom, uljem i brašnom uz robnih rezervi nije smanjivala. I mada su se trgovci trudili da ceo grad bude podjednako snabdeven, bilo je mnogo onih koji nisu uspeli da kupe ništa po toj ceni.

Za dvadesetak minuta dućani u centru prestonice prodavali su po tonu šećera, a opet je bilo onih koji su ostajali praznih ruku, bez obzira što je poslovođa razmeravao svakom kupcu po 10 kilograma.

Svi raspoloživi kamioni bili su rezervisani isključivo za prevoz ove robe, pa je tako ostalo kao kuriozitet zabeleženo da je tih dana u prodavnice “Jabuke” stigao novi kontigent – pet i po vagona ulja.

Nisu, međutim, samo šećer i ulje mogli da se tih dana nabave po nižim cenama. U radnjama su za manje novca mogli da se kupe i BIP pivo i sokovi, i to samo zahvaljujući tome što se desetine trgovaca odreklo svoje marže, a i proizvođači su za pet odsto smanjili troškove transporta.

U Trgovinskoj radnoj organizaciji “Banovo brdo” svakodnevno je stizalo po 15 tona ulja i 60 tona brašna i sve bi “planulo” čim stigne u rafove šezdesetak radnji.

Roba iz robnih rezervi stizala je u zavisnosti od toga koliko je koja prodavnica učestvovala u svakodnevnom prometu.

Tako su neki delovi Beograda, ipak, bili povlašćeni u odnosu na druge. U poređenju sa “Centromarketom”, koji je ukupno dobijao 1.662 tone robe iz rezervi, gotovo beznačajno deluje podatak da su sve radnje “Gorice” dobile svega 10 tona ulja.

Takva situacija bila je rezultat striktnih mera otplate stranih dugova odmah po smrti doživotnog vladara tadašnje zemlje, Josipa Broza Tita, 1980. godine. Dok je on bio živ strani poverioci su, iz najviše političkih razloga, odobravali kredite koji su se trošili na razne stvari, najviše na tadašnju ogromnu vojsku JNA i na pokušaje pokretanja proizvodnje, odnosno, na davanje velikih plata i penzija kako bi “samoupravljačko društvo” bilio zajednica srećnih ljudi. Pa dokle traje…

A nije trajalo dugo: odmah po Titovoj sahrani počeo je pritisak da krediti što pre počnu da se vraćaju. Jednostavno, glavni dužnik je umro, nije se znalo šta će biti sa nestabilnom državom i kreditori su hteli što pre da dobiju svoj novac natrag.

Isti cilj je imala i tadašnja savezna vlada jer je mantra “oslobođenja od stranih dugova” neočekivano krenula da se širi u Istočnoj Evropi. Prednjačio je vođa Rumunije Čaušesku, ali ni Jugosloveni nisu bili daleko…

I tako su stupile na snagu “restrikcije” koje su najviše pogađale Beograd kao najveće potrošačko tržište u zemlji. Odjednom više nije bilo južnog voća, benzina, uvoznih artikala, najpopularnijih marki cigareta, itd, ali ni osnovnih stvari: šećera, brašna, ulja…

Restrikcije su podrazumevale da se dug vraćao i maksimalnim izvozom svega što se proizvodilo u Jugoslaviji, a da je imalo kupce “napolju”, i u takvoj atmosferi sve je manje robe ostajalo za domaće stanovništvo.

Najgore je bilo kada je počela da se sve više izvozi i struja, a ubrzo su se pojavili i bonovi za ograničenu kupovinu namirnica i goriva.

Osamdesete su tako krenule da pokazuju svoje ružno lice u zemlji koja je prethodno bila naviknuta na lagodan život bez mnogo rada.

Počelo se sa švercom robe iz famoznog Trsta, a zatim i iz drugih svetskih destinacija poput danas famoznog Abu Dabija, Singapura ili Hong Konga, u čemu su prednjačile posade tadašnjeg avio prevoznika JAT-a: jednom rečju, u zemlji se preprodavalo sve i svašta, od parfema do farmerki, a izbezumljeni Jugosloveni su želeli da na taj način održe privid nekadašnjeg života.

I taman kad je izgledalo da su mere dale rezultate, a sve počelo da poprima bolje dimenzije krajem osamdesetih, došle su devedesete.

Prema njihovom hororu, teskoba osamdesetih je do danas ostala zapamćena kao jedno nostalgično i šarmantno vreme koje je porodilo novi talas, mnogo odličnih filmova, kultne knjige i pozorišne predstave i muziku koju i danas smatramo delom svog identiteta. A nestašiče i redovi za ulje su odavno ispali iz te nostalgične slike…