Gimnazije u Beogradu 1936. godine završilo je – 154 maturanta!

Maturanti završiše. Sada se predaju dokumenta za nastavak školovanja. Ko hoće. I dalje su gimnazije u Srbiji na ceni. Privlače svršene osmake, a onima koji ih završe uvek odškrinu vrata šireg izbora za studiranje.

U Beogradu danas postoji 21 gimnazija. Uglavnom svi koji ih završe polažu prijemne za raznorazne fakultete. I uglavnom budu primljeni. Ali to ne znači da svi stignu i do akademskog zvanja.

Slična situacija je bila i sa gimnazijalcima 1936. godine. U prvim danima jula uredno su evidentirani uspesi u svim tadašnjim gimnazijama u prestonici. Bilo ih je sedam. I muških i ženskih.

Pa da vidimo kakvi su to đaci bili naši preci.

Svega 154 učenika je završilo je te godine gimnazijsko školovanje, ali bilo je dosta onih koji su, što bi se reklo, „pali na avgust“, pa je po polaganju popravnog taj broj svršenih gimnazijalaca ipak bio donekle uvećan.

U Prvoj muškoj gimnaziji, koja danas nosi naziv Prva beogradska gimnazija, u toj 1936. godini kada su udareni temelji za novo zdanje u Cara Dušana 61 na završni ispit izašla su 33 učenika. Od toga je 17 položilo ispit zrelosti, 10 je ostalo za popravni, četiri su „odbijena na godinu“, a dvojica su izgubila pravo na dalje školovanje.

Koliko različita situacija od današnje kada IV godinu završava čak 6 odeljenja.

Druga muška gimnazija se nalazila na mestu gde je danas zgrada Politike (srušena u nacističkom bombardovanju 6. aprila 1941.) i za veliku maturu ili kako se zvalo u to doba „viši tečajni ispit“ imala je prijavljenih 40 učenika.

Uspešno je školu završilo 28 đaka, devetoro je moralo na popravni, dvoje je ponavljalo, a jedan učenik je morao da se oprosti od gimnazijske diplome zauvek.

Treća muška (današnja Treća beogradska) je imala 42 kandidata. 31 je položio ispit „iz prve“, pet je moralo da ponovi, a šestoro je moralo da se vrati u školske klupe na bar još godinu dana.

Postojala je i realka onomad sa 18 učenika na ispitu zrelosti, 11 je položilo, četvoro je dobilo pravo da još jednom se pojavi pred komisijom i to za tri meseca, odnosno početkom oktobra, dok je troje palo na godinu.

Devojke su imale svoje odvoje škole, pa su se tako 1936. godine za završetak Prve ženske gimnazije (iz nje se kasnije izrodila današnja Peta beogradska) kandidovale 33 učenice, 20 su položile, devet je moralo da sačeka popravni ispit, osam je ponavljalo, a jedna je izgubila pravo na dalje školovanje.

Druga ženska (danas je to Elektrotehnička škola Nikola Tesla) imala je dve kandidatkinje više, od čega je 26 završilo, sedam ih je ostalo da proba još jednom za tri meseca, a dve su morale da se vrate u klupe na godinu.

Suma sumarum 154 svršena gimnazijalca i gimnazijalke. Čekao ih je Beogradski univerzitet.

Zanimljivo je pomenuti da Treća (bila „podstanar“ u zgradi Druge ženske zajedno sa Drugom ekonomskom školom) i Četvrta ženska, Peta muška, Gimnazija Kralja Aleksandra prvog (današnja X beogradska) i Državna realna nepotpuna muška gimnazija (tako se zvala pre nego što je ponela ime Šesta beogradska i te godine se nalazila na mestu gde je sada zgrada Opštine Zvezdara) nisu imali završna odeljenja, ali su imali kao i ostale nabrojane škole decu koja su polagala niži tečajni ispit. Tako je malih maturanata u prvim danima leta 1936. bilo više od 1.000.

Da su svi oni u naredne četiri godine stigli do kraja gimnazijskog školovanja, to bi značilo da je u osvit Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, u julu 1940. kudikamo više dece izašlo na veliku maturu nego u godini o kojoj pisasmo.

Nažalost, već narednog proleća njihova mladost je bila prekinuta užasima Drugog svetskog rata.