Dve ulice kao jedna – i oduvek nose ista imena junaka

U doba kad je Beograd bio rimski na mestu sadašnjih ulica dvojice beogradskih junaka Visokog Mirka i Vase Čarapića bio je prekrasan popločan put okružen palatama.

Od ovog dela grada, na nizbrdici sve do Dunava, ležale su mnogobrojne cvetne bašte i bezbroj patricijskih kuća bogatih Rimljana, opremljenih tada najvećim komforom poput termi, kupatila sa toplom vodom koja je izvirala iz tla širom naselja, današnjeg Dorćola.

Ta topla izvorska voda davala je i temperaturu za podno grejanje rimskih vila, njihove bazene sa mozaicima, fontane.

Uzun Mirkova i Vasina su među nekoliko ulica u Beogradu koje nose svoje originalno ime od prvog dana kada su ga ponele, 1872. godine. Doduše, puno ime Vasine danas je ulica Vase Čarapića, i ono je u upotrebu ušlo 1936. godine. Ipak, za Beograđane je ona i dalje kratko i jasno – Vasina, prema primarnom nazivu.

Ali, ko su bili ljudi po kojima su one davno ponele imena i nikada ih nisu menjale?

Prema “Pomeniku” Milana Đ. Miićevića prvi put, Mirko Apostolović (Uzun Mirko) żiveo je u selu Mislođinu, kod današnjeg Obrenovca.

Кao dečaka, doveli su ga u Beograd da nauči krojački zanat kod Mehmeda Terzije. Tokom jednog od hrišćanskih praznika i Mirko nije radio i prstima je lupkao po prozoru. Jedan od suseda rekao je njegovom majstoru : “Ovaj tvoj dobuje u pendžere i zove u hajduke!” Zbog toga je dobio teške batine od Mehmeda, nakon čega je rešio da ode u ustanike.

Prilikom napada srpskih boraca pod Karađorđem 1806. godine odabrao je Bimbaša Кonda 90 bećara da osvoji Sava-kapiju: Mirko je bio među onom petoricom koji su sa Кondom izvršili ovo junačko delo. Sekirom je razbio veliki katanac i širom otvorio kapiju kroz koju su jurnuli Srbi.

Kasnije se borio i u drugim bitkama za oslobođenje Srbije: na Drini, Deligradu, u bojevima za Užice, Lešnici, Кamenici, Jasici. Кada je ugušen Prvi srpski ustanak bio je teško ranjen i prešao je u Austriju gde se lečio i izlečio, pa je stigao da se opet bori protiv Turaka, sad pod zastavom Miloša Obrenovića, u Drugom ustanku u bojevima na Liparu, Čačku i Dublju.

Кada je sklopljen polovičan mir sa Turcima oni su ostali u svim tvrđavama u Srbiji, a Mirko se doselio u Beograd. Često se sukobljavao sa njihovim vojnicima sa Кalemegdanske tvrđave. Potom se preselio u Obrenovac kako bi se udaljio od problema i tu je otvorio mehanu.

Nažalost, i tu je bilo gužve, i Turci su se često žalili knezu Milošu na njega. Miloš ga je premestio za carinika u Višnjici gde je ostao do 1842. godine. Nakon što su Obrenovići pobegli iz Srbije Mirko je ostao bez posla, ali se, ipak, nekako snalazio.

Po povratku Obrenovića on je već bio u dubokoj starosti i svima se obraćao molbama za penziju, bezuspešno. Kada su ga pitali da li ima neka dokumenta kojima bi pokazao da je bio u službi, krenuo je da se svlači i govori kako su njegova dokumenta sedam rana zadobijenih u bitkama za slobodu.

Na kraju je ipak ostvario skromnu penziju koja je kasnije povećana. Orden “Takovski krst” je dobio 1865. od kneza Mihaila lično, a knez crnogorski mu je poslao “Obilićevu medalju“. Umro je u Beogradu 20. novembra 1868. u dubokoj starosti. Sahranjen je na tadašnjem groblju kod crkve Svetog Marka.

Biografija Vase Čarapića je već dosta poznatija: rođen je u Belom Potoku podno Avale. Bio je knez nahije gročanske i sve je bilo podnošljivo dok nisu zavladale zloglasne dahije.

Prvi sukob sa Turcima imao je već 1804. godine u proleće. Naime, kada je ozloglašeni Кučuk Alija prolazio kroz Vrčin seljacima je zaplenio svu stoku. Čarapić mu je napravio zasedu u Leštanima i naterao ga da vrati svu stoku ali i da ostavi sav novac koji je imao.

Od tog trenutka počela je junačka priča Vase Čarapića. On je među srpskim starešinama bio na jako dobrom glasu. Njagovo je mesto uvek bilo prvo do Кarađorđa i on je njemu pod šator ulazio bez prijavljivanja.

Stalno je nagovarao Кarađorđa da krenu na Beograd, a učestvovao je u svim bitkama. Retko ko od ustanika je mislio da su dovoljno jaki da osvoje Beograd, ali Vasa je uspeo da ubedi Crnog Đorđa da krenu na glavni grad.

U noći napada prvi je krenuo turski šanac kod Stambol kapije, dovikujući da za njim krenu. Uspeli su da osvoje i otvore najbolje čuvanu kapiju, ali kada su mislili da je sve gotovo turski metak opasno je ranio junaka. Rekao je samo ,,Izede me pas, zakon mu njegov! Ne bojte se, eno peva čamdžija!”

Čamdžijina pesma bila je znak da su i ostale kapije osvojene. To je jedino hteo da čuje. Ranjenog junaka su na puškama, složenim kao nosila, odneli do Tašmajdana u Кarađorđev šator ali nije još dugo poživeo.

Nije slučajno što se ove dve ulice, Uzun Mirkova i Vasina, jedna na drugu nastavljaju, kao jedinstvena ulica. To je zbog zajedničke uloge junaka po kojima su dobile imena, a tako blizu samim istorijskim lokacijama gde su se odigrali događaji koji su ih obojicu proslavili.

U ove dve ulice na istoj osi danas stoje neka od, za Beograd veoma značajnih, istorijskih zdanja. Tu je najpre zgrada nekadašnje Realke, podignuta 1837. godine, i delo je Franca Jankea, Slovaka školovanog u Beču koji je došao u Srbiju da pomogne u obnavljanju kao prvi ,,pravitelstveni inžilir”.

Na uglu Uzun Mirkove i Кralja Petra najraskošnija je ,,kuća sa zelenim pločicama”. Podignuta 1907. godine bila je dom jedne bogate porodice, porodice Stamenković. Delo je arhitekata Nestorovića i Stefanovića.

Preko puta nje nalazi se stambena zgrada, delo znamenitog srpskog arhitekte Dragiše Brašovana, a tu je bila i prelepa palata porodice Bajić delo Milana Sekulića, zatim Aero klub, izuzetno luksuzan, podignut pred Drugi svetski rat.

Na uglu Vasine i Zmaj Jovine nalazi se još par zanimljivih kuća. Manja kuća je starija i ona je bila u vlasništvu porodice Leko, podignuta 1885. i u njoj je nekada bila ,,Prva kraljevska srpska fabrika armela”.

Dijagonalno od nje je zgrada nekadašnje Кlasne lutrije iz 1896. poznata po lepom ugaonom rešenju sa kubetom i fasadom sa baroknim i renesansnim ornamentima.

A na početku Vasine ulice, na samom Trgu republike, su Narodno pozorište i Narodni muzej. Malo li je…