Drvo pistaća na grobu dušmanina Beograda sa Avale

Nije prošlo mnogo od doba kada se o Beogradu govorilo kao „varoši bez pluća“.

Jer, naš prestoni grad nije mogao da se posle Prvog svetskog rata pohvali nekim parkovima. Ali potkraj dvadesetih i u ranim tridesetim godina prošloga veka uveliko se radilo na ozelenjavanju pa se pominjalo kako će Beograd postati „pravi grad u vrtu“.

Ali to što je takvo stanje bilo u pomenuta vremena ne znači da se i pre toga nije razmišljalo o javnim vrtovima i da oni nisu bivali formirani. Bilo ih je itekako, još u rimskom Singidunumu!

Blizu Saborne crkve pronađeni su još u 19. veku ostaci rimskog narodnog kupatila koje je bilo prema proračunima tadašnjih srpskih istraživača poprilično veliko, a pošto je poznato da su Rimljani običavali da oko kupatila uvek podižu bašte za razonodu dalo se zaključiti da je sigurno na tom mestu postojao i lep vrt.

Te cvetne ukrase potražićemo i za vreme vladavine despota Stefana, koji je Beogradom vladao do 1427. i čiji su savremenici ostavili temeljne zapise o beogradskim javnim vrtovima.

Konstantin filozof zabeležio je da se „velika beogradska crkva nalazila istočno od grada i da se do nje silazilo niz padinu, koja je naličila na Getsimaniju, čuvenu sa svoga vrta“.

Tu je zapravo povlačio paralelu sa Getsimanskim vrtom na obroncima Maslinove gore koji se spušta do zidina Jerusalima i u kojem se prema Novom zavetu Isus Hrist molio.

A ta crkva koju spominje bila je posvećenja Uspenju prečiste Vladičice, i važila je za presto mitropolita beogradskog, egzarha sviju srpskih zemalja. Imala je okolo „različite sadove ukrašene svakojakim drvećem“.

Kasnije mnogi putopisci, tamo u šesnaestom i sedamnaestom veku, spominju da u Beogradu imaju divni vrtovi u kojima su kuće sazidane.

Melhior Besolt koji je posetio Beograd 1584. godine naveo je da to čini „življenje vrlo ubavo“.

Turci su oko svake džamije zasadili baštu u kojoj su satima sedeli i razgovarali posle molitve. Hadži Kalfa, turski geograf, navodio je da je ovde postajalo sto džamija sa velikim baštama, a da su i oko Mehmed-pašinog i Musa-pašinog bezistana bile lepe bašte.

Čuveni Evlija Čelebija u svome opisu Beograda naveo je čitav spisak mesta za „razonodu i teferiče“ počevši od Tekije subaše Bektaša, preko Abazahov letnjikovca, Jusuf-aginih vinograda, pa vinograda Hadži Alije Degdžije, do Topčiderskog sela i Avalske tvrđave.

Znao je Evlija u mnogome i da pretera, da preuveliča, za sebe je pričao da govori 147 jezika, pa ćemo neka njegova kazivanja iliti zapise s rezervom uvek primati, ali u nekima pominje grad Havale, koji je spadao u Smederevski sandžak a Beogradski vilajet.

Havala u prevodu znači „uzvišenje koje dominira okolinom“. E sad, to bi zapravo bio Žrnov na Avali, ali Čelebija navodi da je tvorac grada zapravo Jeldirim Bajazit kan i da ga je sazidao sa Šehabedin pašom.

To je učinio da bi nevernicima Srbima „posekao svaku sigurnost“, a grad se uzdizao na visokoj steni „koja dopire do neba“.

Kašnje pak – piše Čelebija – kada je Ab-ul-fet sultan Muhamed kan (Veliki osvajač Muhamed II) došao da osvoji Beograd, zauzeo je ovaj grad sa Gazi Porčom“.

Porča je prema narodnoj pesmi bio strah i trepet za još uvek hrišćanski Beograd.

Ovaj istorijski iskorak iz priče o vrtovima ima svoju funkciju. Elem, bašte i vinogradi podno Avale nisu verovatno ni bili „nalik rajskim vrtovima“ kakvima ih opisuje Čelebija, ali su bili mesta gde se dolazili tadašnji stanovnici grada.

A ne može se potvrditi, pa ni osporiti, ono što je u spisima ostavio da je na Porčinom grobu zasađen veliki pistać, drvo koje nije bilo znano u ovim krajevima, kao i da je bilo još egzotičnih biljaka u avalskom parku.

To što nije pre bivalo ovde i što nije nicalo ne znači da ponići ne može. Baš na Avali raste i kavkaski orah, koji nije u Srbiji ranije viđan, a iznikao je iz džepa poginulog sovjetskog vojnika, koji je po običaju soldata sa Kavkaza nosio ga u džepu kao uspomenu na dom.

Vratimo se na početak priče. Svoje obrise tih tridesetih godina prošloga veka dobili su danas značajni beogradski parkovi i prestoni grad od tada nije više „varoš bez pluća“.

Intezivna gradnja parkova poput današnjih Hajd parka, Bajfordove šume, parka Prijateljstva kod Ušća, pošumljavanja Košutnjaka, itd, započeta je pedesetih godina 20. veka i traje nesmanjeno i danas.