Kriza, ona velika svetska ekonomska, koja se zbila 1929., a čiji su razorni efekti potrajali čak do napada Nemaca na Poljsku deset godina kasnije, 1. septembra 1939. (kada su se sve moguće krize najednom stopile u najveću i najopasniju od svih – ratnu) nije zaobišla ni Kraljevinu Jugoslaviju.
I bogati su tih dana siromašili, a oni odveć siromašni su postajali bedom. Totalnom. Na ulicama Beograda su se nekako i najviše primećivali. Tu, po pločnicima, na ulazima u radnje, nadomak kafana… Tavorili su, posla je bivalo sve manje, para još manje. Oskudica se nadvila.
Iz te sumorne slike nastalo je Društvo za suzbijanje prosjačenja. Ne, nije bilo represivno, kako bi se moglo protumačiti iz samoga naziva. Više je bilo pročišćavajuće, ako se tako može reći. I, u krajnju ruku, sa plemenitim ciljem na dobrobit i grada i prosjaka.
U leto 1930. godine od Opštine beogradske uzelo je pomenuto društvo staru i veoma trošnu zgradu i neograđeno zemljište u Vidinskoj ulici na broju 40 (današnja Džordža Vašingtona).
Odmah su članovi prilegli na posao da je osposobe za svoj primarni cilj – da sa ulice sklone te jadnike koji su zbog sveopšteg stanja planetarnih razmera pali na samo dno.
Njihova ideja se zasnivala na tome da svim zdravim i za rad sposobnim ljudima, a koji su zaglibili u ogromne finansijske i životne probleme zbog nezaposlenosti, pronađu načina da zarade ili da im pomognu da se vrate u svoj rodni kraj gde bi barem živeli dostojanstveno baveći se uglavnom poljoprivredom, a koju su napustili žudeći za gradom.
One pak nesposobne za posao društvo je nameravalo da pomaže novčano i hranom, a prostorije u preuzetoj zgradi bi davali na prenoćište onima koji su i jad i beda u jednome.
Društvo za suzbijanje prosjačenja je umolilo Ministarstvo građevine i Ministarstvo socijalne politike za nužnu pomoć, a gradom su preko novina i radija razglasili da bi im dobrodošla od građanstva i najmanja novčana podrška.
Društvo je sa promenljivim uspehom funkcionisalo još nekoliko godina. Već od sredine naredne decenije, Kraljevina je uhvatila izvestan ekonomski zalet, pa je i posla bilo sve više. A sa poslom je stigao i novac. Ipak, još uvek je bilo onih koji su jedva preživljavali.
Bila su to teška vremena. A u njima je bilo dobrih ljudi. Kao uvek. O onima drugima nekom drugom prilikom. Da ne kvare ovu priču.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
