Crno sunce koje je izazvalo pometnju u Zoološkom vrtu

Sumrak, magla u nižim delovima grada, igra senki na zidovima, jedva vidljivi deo “nepojedenog” Sunca, gomile ljudi na punktovima – to je bila slika Beograda 15. februara 1961. godine u 8.48 izjutra.

Dugo očekivano i najavljivano pomračenje Sunca, videlo je tog prohladnog dana nekoliko stotina hiljada Beograđana što sa krovova višespratnica, izdignutih delova grada i svuda gde je pogled ka nebu bio slobodan.

Ova prirodna, ali nesvakidašnja pojava izmenila je tog dana radno vreme mnogih radnih organizacija, pa su radnici u mesto u sedam izjutra, kako je bilo uobičajeno, na posao dolazili tek oko 10, kada je sve prošlo. Radna disciplina u je potpuno popustila, pa je većina zaposlenih napustila radna mesta i pronalazila najbolju poziciju na terasama il na ulici, kako bi posmatrali pomračenje.

Spektakl, koji se prvi put ponovio posle dugih 250 godina, zainteresovao je mnoge žitelje prestonice. Snabdeveni naočarima, zagaravljenim staklima, foto-filmovima, Beograđani su od ranih jutarnjih sati vizirali Sunce.

Čitavo pomračenje, od prve “fleke” na Suncu pa sve do konačnog pomeranja Meseca, trajalo je ukupno koliko i jedna fudbalsaka utakmica, bez odmora na poluvremenu, odnosno dva sata i 23 minuta.

Sa različitih strana mogli su se čuti komentari, navijanje, “stručne primedbe”, ali i šale. Gotovo totalno pomračenje u prestonici proteklo je, ipak, bez pojave zvezda i paljenja ulične rasvete. Razlog tome bio je što se naša prestonica nalazila van zone apsolutnog pomračenja.

Terazije i Kalemegdan bili su pod opsadom posmatrača koji su izašli iz prodavnica i kafana. Fotografi i fotoreporteri birali su najbolja mesta kako bi ovekovečili ovaj trenutak. Kelneri iz “Balkana” i “Moskve” izlazili su na smenu , kao i prodavačice iz Robne kuće Beograd, pošto kupaca uopšte nije bilo. Svi su u tom trenutku imali druga posla.

S druge strane, naučnici iz Beogradske opservatorije bili su zadovoljni rezultatima svog rada, pošto je hladan februarski dan bio izuzetno vedar.

Milorad Protić, viši naučni saradnik komentarisao je da su u prizoru mogli da uživaju pre oni koji nisu imali šta da rade, ali ne i oni. Program posmatranja je zahtevao izuzetnu pažnju naučnika. Jedan od njihovih zadataka bio je i određivanje prvog i poslednjeg kontakta Sunca i Meseca, spektorskopskom metodom.

– Na osnovu teorije kretanja Sunca i Meseca određeni su računski trenuci nastupanja početka i kraja pomračenja. Ali zbog nepravilnosti kretanja Meseca očekivala su se određena odstupanja u odnosu na proračune. Precizno određivanje ovih parametara važno je i za merenje tačnog vremena. Zbog takozvane neravnomernosti rotacije Zemlje, astronomi nisu bili u stanju da tačno vremenski postave jedan događaj ili pojavu, već je trebalo raditi sistematska posmatranja Meseca, kako bi se izvršila korekcija – govorio je profesor Protić.

On je naglašavao da su odstupanja od njutnovskog vremena koje uniformno protiče i pravog vremena za tu 1961. godinu iznosile 34 sekunde. U vreme pomračenja ovo odstupanje je moglo da se proverava.

U beogradskoj Opservatoriji je tada na svakih 10 sekundi sniman tok pomračenja Sunca. Posetioci opservatorije mogli su da zapaze Veneru, a golim okom je mogao da se vidi i Merkur.

Na još jednoj beogradskoj lokaciji bilo je izuzetno neobično raspoloženje tog jutra.

Već oko sedam sati izjutra u Zoološki vrt su počeli da stižu građani, učenici obližnjih škola, novinari, fotoreporteri... Što se više približavalo vreme pomračenja uzbuđenje je bilo sve veće. Ispred kaveza lavova, tigrova i pantera bila je najveća gužva. Počeli su da reže, a povremeno su i skakali na ogradu.

Oko 8.15 u kavezu koji je prekriven staklom, majmuni su prestali da “govore”, pribili su se uz zidove i potpuno primirili. Hijena se prislonila leđa uz ugao kaveza, onda se ispravila i ispružila šape drhteći od straha. Zauzela je položaj, kakav nije nikada do tada.

Počelo je potom da se smrkava, a sunce je dobijalo oblik svetlog srpa. Cvrkut ptica je prekinut, a beloglavi supovi u obližnjem kavezu prestao je da se sunča. Skupili su se oko svojih rupa i uvlačili glave pod svoja krila.

Lavica je potpuno fascinirana prizorom pomračenja, hipnotisana i u čudnom stavu je zurila u sunce. Šarplaninci koji su sve vrеme lajali, odjednom su zaćutali i počeli da cvile.

Reporteri “Politike” zatekli su bivšeg upravnika Zoološkog vrta, Antu Tadića, kako šeta i sve vreme termometrom meri temperaturu i prati ponašanje ptica. Sve ptice, a posebno pevačice, bile su jako uznemirene i uglavnom su se kretale prema kretanju temperature i svetlosti.

U 7.04, po Tadićevom termometru, bilo je četiri stepena, a već u 8.48 dostigla je šest. Živahnost ptica bila je neuobičajena. Tada je temperatura naglo počela da pada.

Ptice su utihnule, a već u 8.52 na termometru je bilo pet stepeni, i ptice su ćutale. Golubovi su se ponašali kao da pada veče i sklanjali se u golubarnike. Fazani su se povlačili u svoju kućicu, dok su se jata vrabaca sakrila između grana.

Posle samo pet minuta bivalo je svetlije. Kao da je počelo nanovo da sviće i da se rađa novi dan. Izmereno je sedam stepeni, vraćao se prizor jutra, a vrapci su opet zacvrkutali.

Život se u Beogradu 15. februara 1961. polako vraćao u normalu.