Biti viđen na Vra-čaru

Pre nego što je Narodno pozorište postalo centar operskog života u Beogradu, grad je imao nekoliko manjih, privatnih scena koje su gajile ljubav prema muzici i drami. Te kuće su igrale ključnu ulogu u formiranju beogradske kulturne scene u 19. veku.

Iako su bile privremene i često menjale lokacije, utrle su put za kasniji razvoj opere u Srbiji.

Jedna od najranijih i najznačajnijih scena bila je Teatar “Kod Ježa“, koji se nalazio u neposrednoj blizini današnjeg Narodnog pozorišta, u kući Jovana Stanića Ježa.

Ovaj teatar je radio u periodu od 1841. do 1842. godine i u njemu su gostovale strane, uglavnom nemačke, operske trupe. Iako je kratko trajao, ostavio je značajan trag jer je beogradskoj publici prvi put ponudio priliku da redovno gleda operske predstave.

Još jedna važna lokacija bio je Narodni teatar na Varoš kapiji, otvoren 1844. godine, nakon što je Teatar na Đumruku, kao pokušaj stvaranja stalne pozorišne scene u Beogradu 1841. propao.

U ovom pozorištu, koje je vodio Atanasije Nikolić, izvođene su i operske predstave, a ne samo dramski komadi. Zanimljivo je da su se u to vreme izvodile i domaće opere, poput “Ženidbe” Atanasija Nikolića, koja se smatra prvom srpskom operom ili u najmanju ruku jednom od prvih srpskih opera. To je bio veliki korak ka stvaranju nacionalne operske tradicije, ali nažalost, partitura je izgubljena, pa se danas ne zna kako je ova opera zvučala.

Iako je kratko trajala, ova scena je imala ogroman uticaj na kasniji razvoj pozorišnog života u Srbiji i važan korak ka stvaranju autentične srpske operske tradicije.

Krajem 19. veka, još jedna značajna zgrada koja je služila kao operska scena bila je “Teatar na Vra-čaru”, poznat i kao Manježićeva kafana. Bio je to pravi pozorišni život u kafani, gde su predstave prekidane pauzama za jelo i piće. U njemu su često gostovale putujuće operske trupe, a zabeleženo je i izvođenje Verdijeve opere “Trubadur”.

Ovaj teatar je bio popularno okupljalište. Stvorena je jedinstvena, opuštena atmosferu u kojoj su se muzika i drama stapali sa svakodnevnim životom.

U “Malim novinama” objavljen je oglas koji potvrđuje ovakvu praksu:
– Danas, u subotu 18. marta 1891. godine, u kafani na Vračaru, Manježića, za preduzeće “Srpsko narodno pozorište”, izvešće se opera ‘Trubadur’, Verdijevo delo, u pet činova. Početak u 8 časova uveče.

Iako oglasi poput ovog svedoče o regularnom izvođenju operskih predstava, novinske kritike tog vremena često su bile duhovite i slikovite:

– U pauzama, dok se orkestar odmara, konobari se kreću sa poslužavnicima, donoseći pivo i vino. A publika, dok sluša arije, ne libi se da naruči piće i pojede večeru, dok je operska diva na sceni.

Zanimljivo je da je naziv teatra zaista imao crticu u pojmu “Vra-čar” jer se tako pisalo novinama tokom 19. veka, u periodu dok se još radilo na standardizaciji srpskog jezika i kada pravopis nije bio potpuno unificiran.

Pisanje sa crticom služilo je da se naglasi izgovor i razdvoje reči “Vra” i “čar“, i pokušaj da se izbegnu greške u izgovoru. Tek kasnije, kada se pravopis ustalio, prešlo se na jedinstven oblik “Vračar”.

Operske predstave, pa čak i one u kafanama, imale su značajan uticaj na život u Beogradu. One nisu bile samo puka zabava, već su oblikovale društvene navike, jezičke izraze i modne trendove. To je bio način da se pokaže pripadnost višim slojevima društva, da se razgovara o kulturi i politici, i da se jednostavno “bude viđen“.

U novinama iz tog doba se može pročitati i opisi kako su se dame i gospoda oblačili za odlazak u “Teatar na Vra-čaru”, stvarali su svojevrsni ritual i vodili o računa o svakom detalju, a nisu propuštali ni priliku da baš tamo pokažu neki komad garderobe koji su dobili iz, recimo, Pariza. Ove predstave su takođe bile mesto gde su se sklapali poslovi i dogovarali brakovi.

Operske arije i junaci brzo su postali deo popularne kulture, a fraze iz opera često su se koristile u svakodnevnom govoru. Odlomci, aranžirani za manje orkestre, izvođeni su na balovima i svečanostima.