Mnogo je onih koji su pokušali da se domognu Holivuda, većinom bezuspešno, ali malo je onih koji su imali tu čast da glume uz legendarnog Garija Kupera.
Taj podatak bi zasigurno svakome bio izuzetan oslonac za dalju karijeru, nešto što bi ispisivali velikim slovima u biografiji, bila bi to uloga koja bi utrla put novim ulogama…
Poput uloge iz, recimo, te 1928. godine u filmu „Legiji pobeđenih“ iza koje je stajao šarmantni Voya George.
Kakve sad taj glumac sa takvim imenom ima veze sa Beogradom i Srbijom uopšte?! Ima, jer je 1895. godine Voja Đorđević rođen u uglednoj beogradskoj porodici. Ta dva podatka – da je igrao sa Kuperom i da mu je majka pelene previjala u srpskoj prestonici – dovoljni su da Kaldrma podseti na njega.
Da, nije mu se ostvarilo da se ovenča slavom. Naravno, u protivnom biste čuli za njega. Šta ga je sprečilo?
Jezik iliti pojava zvučnog filma.
U nemom filmu je već pronašao sebe, gazio je čvrstim koracima, međutim govorni film, kako ga je beogradska štampa nazivala, nije imao tada za antijunake likove iz Istočne Evrope pa da neko može sa lošijim engleskim i jakim akcentom da zauzme iole značajnu poziciju u svetu kinematografije.
Tako se jedna obećavajuća holivudska filmska karijera ugasila. Ipak, deo tog raskošnog talenta tinjao je još neko vreme na sasvim suprotnoj obali Amerike, na daskama njujorških pozorišta…
I sam Voja je bio iskren pa od novinara u Beogradu, kada je posetio svoj rodni grad 1931. godine, a koji je napustio sedam godina ranije, nije skrivao osećanja.
Primio ih je u otmenom salonu svoje porodice, potomaka Sinđelića i Resavca, odakle je prvobitno stekao zavidno obrazovanje nakon čega je započeo diplomatsku karijeru koja ga je odvela do Berlina. Ipak, sebe je video isključivo kao – glumca.
„Bio je partner pravih zvezda i potom i sam postao zvezda“, zabeležio je jedan beogradski novinar nakon susreta sa Vojom u već pomenutom salonu.
Pokazao je glumac te 1931. „veliku knjigu punu isečaka iz amerikanskih listova, koji svi imaju mnogo hvale za mladoga glumca iz Srbije“.
– Da li su to spletke ili slučaj, ali u Beogradu je prikazan sasvim mali deo filmova u kojima sam igrao – rekao je Voja odsečno.
A onda je pričao o Holivudu, dogodovštinama, razotkrivao ono što se samo nagađalo po balkanskim kafanama…
„Sve one vesti o fantastično velikim platama filmskih glumaca u Holivudu su prava pravcata istina. Dođe tako u Ameriku poneka mala krojačica, neki bivši oficir ili nedovoljno uspeli bokser i prekonoć postane bogataš!“ – pripovedao je, a zbog njegovih reči su mnogi tada počeli da maštaju o svom trenutku slave na filmskom platnu.
Možemo samo zamisliti kako su se lickali pred ogledalom, zagledali figuru diveći se svome odrazu…
Jer Voja im je objasnio šta sve je potrebno za uspeh:
„Nađu da ima lepo lice, dobre mišiće ili vitak stas, pa je sve ostalo briga samog reditelja. I taj neko postaje glumac. Kada bogataš postane bogatiji to se mnogo i ne primeti. Ali kad neki siromašak odjednom stekne knjižicu čekova s kojima može svakoga dana da diže hiljade, on mora da poludi. Otuda onolika raskoš u Holivudu. Ili bolje reći otuda je onolika raskoš bila u Holivudu“.
Zašto je tako okončao to svoje kazivanje? Ni Voja kao ni mnogi slavni iz doba nemog filma nisu raširenih ruku dočekali „govoreći film“. Prezali su od onoga što sobom nosi tvrdeći da neće biti široko prihvaćen.
To je uslovilo propast za sve strance. Velika imena su morala da napuste Holivud, jer nisu mogla da filmu, odnosno američkoj publici pruže kvalitetan engleski izgovor.
Ipak, Vojin dolazak u Beograd trajao je kratko. Želeo je da se preseli na istočnu obalu Amerike, i sreću potraži u pozorištima Njujorka .
Raspitivao se kod novinara šta bi od srpskih dramskih dela mogao da ponese da se tamo prevedu i igraju u teatrima kao što su godinu ranije s uspehom igrani neki mađarski i češki tekstovi.
Kod nas se danas o Voji Đorđeviću ili Voji Džordžu zna veoma malo ili bolje reći nimalo. Zato je ono što je govorio za beogradsku štampu 1931. značajno u očuvanju sećanja na jednog Beograđanina koji je pokušao da sebe pronađe u holivudskim lepotama i dosanja taj san koji mnogi snivaju.
Preostalo mu je bilo samo da glumi po njujorškim teatrima, ali te uloge nisu zapisivane poput filmskih pa je teško znati koliko je sa njima uspeha imao.
Preminuo je mlad u 56. godini 8. maja 1951. godine. Njegovo ime, godina rođenja i godina smrti urezani su na kamenu groblja u Njujorku.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
