Beograd u promociji nacističke Olimpijade

Beograd se učešćem u jednom “dokumentarcu” iz 1936. godine na čudan i teskoban način upisao u istoriju moderne kinematografije, ali i – Olimpijskih igara.

Pođimo redom: sve što danas gledate – brižljivo montirani igrani filmovi, spektakularni dokumentarci, i TV prenosi najvažnijih sportskih događaja – ima svoje korene u jednom jedinom ostvarenju.

Ipak, o tim korenima se danas nerado govori. Ostvarenje koje je napravilo uzor za sve takve formate u kojima danas uživamo, bilo je pravi spektakl, za sva vremena, što se kaže. Ali nije baš za ponos, iako vrhunsko. Ustvari, ne da nije za ponos već izaziva tešku gorčinu uprkos tehničkom i umetničkom vrhunskom “dojmu”. Jer, motivi za njegov nastanak su – duboko problematični.

Glavni “glumici” u ovom filmu su sportisti na jednoj Olimpijadi. Ali, to je bila olimpijada posmatrana kroz naočare Adolfa Hitlera, organizovana u srcu njegove mašinerije i to kada su strašni zakoni protiv Jevreja već doneti i uveliko krenuo progon, u Berlinu. Svi učesnici su, međutim, predstavljeni dostojno, vijore se zastave raznih zemalja. Nemačka je morala da garantuje sigurnost i ravnopravnost učesnika.

Od ovog međunarodnog spektakla zabeleženoj na filmskoj na traci i dan danas zastaje dah. Taj film se zove “Olimpija” i sniman je, a zatim dugo montiran od 1936. do 1938. godine. U tom filmu je Beograd dobio izvestan prostor.

Čitave olimpijske igre održane u Berlinu te 1936. godine, i ovaj film koji ih je pratio, zamišljeni su od strane Hitlera i nacista da budu velika propaganda njihove ludačke ideje o nekakvoj nemačkoj arijevskoj rasi.

Nemci, njihovo graditeljstvo, njihovi sportisti i organizacija uopšte, i najviše, nacistička demagogija, morali su da budu perfektni. Hitler se u ovom filmu pojavljuje kao zvezda.

Otkud, onda Beograd tu?

Olimpijski plamen po prvi put prenošen je štafetno od Atine do Berlina i prošao je kroz Solun, Sofiju, Beograd, Budimpeštu, Beč i Prag – 3.187 kilometara. Kako bi ih predstavio kao prve moderne olimpijske igre, nacistički ministar propagande Gebels, smislio je organizaciju samog čina paljenja olimpijske baklje na grčkoj planini Olimp i njegovo prenošenje do mesta Olimpijade. Taj spektakl detaljno je snimljen u filmu, uz umetničku scenografiju i poletnu muziku. Za nevericu je da se takav događaj odvija i danas, na svakim Olimpijskim igrama.

Beograd se, tako, pojavljuje veličanstveno, snimkom iz vazduha na kome se jasno vide Veliko Ratno Ostrvo, Dunav i Sava koje ga moćno grle u svom beskrajnom toku, a onda se na platnu nižu simboli našeg grada tridesetih godina 20. veka: Most kralja Aleksandra, pobednik i panorama grada.

Sekvenca je kratka, ali dovoljna da se kaže da je Beograd ovim, zaista, upisan u istoriju. Ovaj film morali su da pogledaju svi oni koji su ozbiljno želeli da se bave kinematografijom u narednim decenijama, a možda i čitav vek.

Sama baklja i olimpijski plamen svečano su dočekani u Beogradu, na Terazijama, 27. juna 1936. godine.

Kao uspomena na taj događaj, Beograđanima je ostavljena štafetna tablica s ugraviranim imenom grada i trasom olimpijskog plamena.

Iz Beograda je u Berlin otišlo 86 jugoslovenskih sportista koji su se takmičili u 11 disciplina. Samo je gimnastičar, Leon Štukelj, osvojio srebrnu medalju.

Na Olimpijadi su bile zastupljene 22 igre, a one su igrane na modernim velelepnim stadionima, brižljivo uređenim za ovaj spektakl i, naravno, sve je bilo okićeno kukastim krstovima.

Ova organizacija Berlinu je poverena nakon neuspeha 1916. godine, kada je trebalo da se održe u ovom gradu, alije buknuo Veliki rat. Potom je ideja obnovljena, a Berlin je u glasanju pobedio Barselonu.

Kako je Hitleru uopšte bilo dato da organizuje ovakav događaj?

Kada se odlučivalo ništa nije slutilo da će vlast u Nemačkoj postati monstruozna mašinerija zla, a Hitler je odlučio da olimpijske igre iskoristi za svoju kampanju. Već tada zlo je bilo uveliko prepoznato i Olimpijske igre 1936. ostale su zabeležene kao veliki, ali duboko sporni i kontroverzni spektakl.