Tačno pre 33 godine u Beogradu je, na uglu ulica Nemanjine i Deligradske, otvoren prvi “Mekdonalds” restoran, a glavni grad Jugoslavije je na taj način postao prva socijalistička prestonica u kojoj se mogao pojesti američki big-mek obrok.
Tog 24. marta 1988. godine u 10 ujutru na Slaviji je, pisale su tadašnje novine, vladalo vanredno stanje. Mnogi Beograđani su baš na dan otvaranja, umesto kifle i jogurta za doručak poželeli hamburger, a za dezert sladoled sa prelivom.
Bilo je sugrađana koji su još prethodne večeri došli na Trg Dimitrija Tucovića (kako je bio zvaničan naziv Slavije) tražeći kartu više za sutrašnji događaj. Spolјašnji sjaj restorana, kao i onaj unutrašnji koji se tek nazirao, budili su znatiželјu žitelјa prestonice. Svi su želeli da odmah zavire, kako su zli jezici govorili, u američku ćevabdžinicu.
Svečanom činu otvaranja “Meka” prisustvovao je predsednik Skupštine Beograda, Aleksandar Bakočević, a odmah po presecanju vrpce i on je poslužen čuvenim big-mekom. Ipak, na dan otvaranja u restoran sa velikim slovom “M” mogli su samo oni sa pozivnicama, među kojima je bilo najviše lјudi iz “Mekdonaldsove kuće”, uglavnom direktora ovakvih restorana u Evropi.
Mnoštvo televizijskih kamera i fotoaparata, desetine novinara i zvaničnika su uz šampanjac pojeli svoj prvi američki hamburger “mejd in Jugoslavija“.
U to vreme ovo je bio jedini restoran u prestonici gde nije bilo pepelјara na stolu, a ni alkoholnih pića u ponudi.
Svi oni koji svrate znali su da će biti usluženi za svega nekoliko minuta, a tvrdilo se da hamburger istog kvaliteta u tom trenutku jedu Beograđani, Nјujorčani, ili posetioci “Meka” u Istanbulu i Tokiju. Ponuda restorana bila je prilagođena svima koji žele da na brzinu nešto pojedu i u njemu nije bilo predviđeno zadržavanje duže od pola sata.
Izbor snabdevača namirnica za “Mek” nije bio lak, a na listi su se nalazili tadašnji najznačajniji domaći proizvođači iz čitave Jugoslavije – zrenjaninski “Žitoprodukt” za zemičke, “Panonka” iz Sombora, “Kolinska” iz Ljublјane za sirupe i sokove, “Droga” Portorož za kečap, “Vital” je snabdevao ulјem…
U adaptaciju i opremanje restorana uloženo je, kako su objavili mediji, oko 2,2 milona tadašnjih dinara, a u čuvenom “Meku” na Slaviji bilo je mesta za 250 gostiju svakog dana od osam do 23 časa. “Novosti” su pisale da je osoblјe bilo osposoblјeno da za jedan sat usluži čak 2.500 posetilaca.
U svetu je te 1988. godine radilo 10.000 takvih restorana u 47 zemalјa sveta. Jugoslovenski zvaničnici su tada obećali da će do kraja godine ili početkom sledeće otvoriti još jedan “Mek” i to u Bezistanu, a u naredne tri do četiri u planu je bilo da i Novosađani, Zagrepčani, stanovnici Ljublјane i Splita mogu da se služe po američkom meniju.
Cene su, kako prenosi štampa, bile povolјnije nego u klasičnim gradskim kafanama, ali je i ponuda bila sasvim drugačija i nesvakidašnja za ondašnje mušterije. Stariji nisu baš bili oduševlјeni menijem, ali su zato mlađe generacije svraćale često, makar samo na sladoled.
Za hamburger je trebalo izdvojiti 1.100 dinara, Big mek je koštao 1.350, hamburger 1.300, dupli hamburger 1.600, pomfrit 600, dok je kompletan Big mek obrok stajao 3.600 dinara. Čuveni sladoled sa prelivom, tada samo čokolade, karamela i jabuke koštao je 700 dinara, a za milk šejk plaćalo se 800 dinara.
Za istoriju je ostalo zabeleženo da je red koji su znatiželjni Beograđani formirali već prvog radnog dana ispred novootvorenog “Meka” bio jedan od najdužih ikad zabeleženih u gradu, i da ga je jedino prevazišao onaj kada su osam godina ranije čekali da prođu pored odra maršala Tita u zdanju Skupštine.
Ovaj ispred Meka spuštao se niz Nemanjinu ulicu sve do ćoška sa ulicom Svetozara Markovića, a poredak su morali da održavaju i policajci na konjima. Posebno je zanimljivo da je gužva malo splasla tek nakon mesec i nešto dana, sredinom maja te godine. Priču o otvaranju Meka, ogromnom redu i policiji na konjima, preneli su tada svi svetski mediji kao svojevrstan kuriozitet.
“Mekdonalds” je u Jugoslaviju dovelo tada najperspektivnije jugoslovensko preduzeće, čuveni “Geneks”, a i danas se nepodeljeno smatra da je američka centrala ovog globalnog giganta donela odluku da svoj prvi restoran u Istočnoj Evropi, tada još uvek pod komunizmom, otvori baš u Beogradu kao svojevrsni simbol promena koje su ubrzo dolazile, i to u prestonici jedine zemlje državnog socijalizma koja je bila – “drugačija” od ostalih.
Naslovna fotografija: Kompanija McDonalds
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
