Naselje iz bajke, “Kućica u cveću” bilo je zamišljeno da bude u Beogradu na mestu koje se danas teško može smatrati toliko bajkovitim — u Velikom Mokrom Lugu.
Nije to tako loš kraj, nekadašnje selo nadomak Beograda na jednom od talasastih brežuljaka pod Avalom, zaista je moglo da bude mesto kao iz bajke, ali – da smo slušali urbaniste..
Čitav istočni kraj grada, sa Malim i Velikim Mokrim Lugom, Kaluđericom, Vinčom, Leštanima, danas je jedno veliko “divlje naselje” u kome niču katkad i pravi mali improvizovani soliteri.
A drugačije su to zamišljali oni koji su jednom imali zadatak da planiraju. Osamdesetih godina 20. veka Veliki Mokri Lug još je bio ozbiljna periferija. Danas je to obodni deo grada do kog se, zbog gužve u saobraćaju stiže možda i sporije nego nekad, ali to već odavno nije selo koje je imalo perspektivu lepog razvoja u mešovito naselje.
“Odlučujući se za novi detaljni urbanistički plan stručnjaci beogradskog Zavoda za planiranje razvoja grada opredelili su se da se na prostorima Velikog Mokrog Luga izgrade prizemne i jednospratne kućice sa baštama”, pisale su beogradske novine 7. januara 1980. godine.
Pa ipak, to nisu bile kuće kakve se danas grade za potrebe porodičnog stanovanja. To su, zapravo, stanovi u vidu kućica, sa baštama, zgrade zidane u nizu, ali opet tako da svaka porodica ima svoj ulazi privatnost.
Plan je bio da se od državnih para (tzv. društvena sredstva) izgradi 1.000 ovakvih tipskih kućica. Dakle — sve planski, po standardima gradskog života, a opet sa svim prednostima izdvojenog porodičnog doma. Takođe, predviđeni su bili i placevi za one koji bi sami finansirali gradnju svoje kuće.
Te bašte ne bi bile prevelike. Na primer, minimalna parcela je bila 140 kvadrata, ali bar polovinu trebalo je da zauzima kuća. Time bi se dobila potrebna gustina stanovništva za gradski život i gradsku infrastrukturu.
Vodilo se u tim planovima računa i o onima koji nisu želeli da se odreknu zemljoradnje. I oni bi živeli u ovakvim kućicama, ali bi gazdovali i imanjima uz uslov da ih obrađuju.
Ovo bi definitivno bilo najzelenije beogradsko naselje! Plan je bio da u njemu živi oko 6.700 ljudi na oko 70 hektara i da u centru naselja bude izgrađen i veliki park. Pored malih baštica svako bi u proseku imao još 21 kvadrat zajedničke slobodne površine prostranog parka. Naselje je trebalo da ima i dve kombinovane dečje ustanove.
Najbolnija tačka bila je — infrastruktura.
“Najviše teškoća biće sa izgradnjom infrastrukture — povezivanje Velikog Mokrog Luga sa okolnim vodovodnim i kanalizacionim sistemima. Premda je postavljanje nove kanalizacione i vodovodne mreže preskupo, uz pomoć grada i to će se izvesti, ali će biti potreban duži vremenski period. Prednost ovih terena je što već sada otvaranjem novih rezervoara „Mokroluško brdo I i II“ ovaj deo grada ima dovoljno vode“, pisale su novine.
Do ostvarenja ove maštovite vizije, kao što znamo, nikada nije došlo. Bar ne u Velikom Mokrom Lugu. Ali jeste na jednom drugom mestu, na potpuno suprotnoj strani grada: na Bežanijskoj kosi.
Tamo će već početkom te iste dekade početi izgradnja tipskih kuća u nizu, potpuno istih kao što su bile predviđene za Veliki Mokri Lug. I tu će se videti sva idila takve urbanističke vizije. A onda su došle divlje devedesete i urbanistička anarhija koja će se protegnuti sve do današnjice. Od bajkovitih ideja za satelitska naselja sa kućicama i baštama – nije ostalo ništa.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
