Posle poslednjeg potrošenog groša ostali su im bili još samo poslednji dani. A njih u toj svojoj teškoj bedi nisu imali gde da utroše kako su u neka ranija vremena, može biti, promišljali.
Koliko je život u Beogradu umeo da bude surov, pokazao je i gorak slučaj o kome se dugo pričalo, sa užasavanjem: šezdesetak starih ljudi su, nakon jedne afere i špekulacije u njenoj pozadini, u junu 1934. godine završili na ulici, proterani iz Doma staraca i starica Beogradske opštine, gde su imali kakav-takav smeštaj. Tuđom bezobzirnošću, bili su primorani da se sa prosjačkim i sirotinjskim štapom dogegaju do – po zlu čuvene Jatagan male.
Ali, koliko god da je tamo bilo svega i svačega nedostojnog jedne prestonice, očito je bilo i više nego dovoljno ljudskosti koja se odveć izgubila u velikoj varoši prema ubogima.
Jataganmalci su ih smestiti u naselju veoma poznatu kafanu Velebit. Šezdeset ih je bilo na broju. Spali su na milosrđe onih koji su bili na najnižoj društvenoj lestvici Beograda i da tamo protavore ono što im je od života ostalo.
U dvorištu tog improvizovanog skloništa jedino je sunce podelilo pravedno svoje blagodeti. Puno je klupica bilo na kojima su načičkani starci i starice u predvečerje kasnoga proleća ćutke prevrtali po glavi teret svojih raznih prošlosti.
Među njima jedino čiča Milan Dimitrijević se činio kao da se nije predao. Oduvek vredan kuvar, a od neka doba veliki siromah. Spremao je svakodnevno hranu svojim sapatnicima, mada je više, istina, bio, pomoćnik jer su ga ruke izdavale…
Ali nikada nije se omeo u redosledu – meso četvrtak i nedelja, radnim danima pasulj, krompir, kupus, izjutra kafa, naveče čaj.
Najviše poštovan u skloništu kafene Velebit bio je Miloš Jevtović. Imao je 80. Bio je jednom čuven trgovac i izvoznik. Otac sedmoro dece, imao je radnje u Beogradu, Aranđelovcu, Valjevu… Propao je odjednom u velikom poslu sa šljivama. Ali nesreća ne ide sama. Ubrzo mu umire žena, deca… Za dva sina u Velikom ratu je imao glas da su stigli do Bitolja. 20 godina kasnije i dalje se nadao da će se vratiti. I da će stari trgovac sa njima ponovo započeti veliki posao…
Starac Marko Dražić s ponosom je kazivao da je bio paradni kočijaš. Zadovoljan je bio u Velebitu. Ali mu je nedostajao onaj starački dom u gradu iz kojeg su izbačeni. Ovde su morali sve sami da rade, nije bilo posluge, a u opštinskom smeštaju, ehej, opštinska kasa, pa svega je bivalo…
Nisu svi povazdan bili u tom, verovali su, privremenom smeštaju.
Živahnijim među njima nadenuto je ime „kasičari“, jer su kao kipovi sedeli na uglovima ulica, na ulazima u groblja i čekali prolazničku milost. Ispred sebe su imali bele kasice, a strogo im je bilo zabranjeno da mole ili da bogorade na one koji samo prođu pokraj njih.
I kada bi naposletku kasičari pokupili kasice i stoličice s onim što bi u njima nabrali kupili bi što je potrebno iznemoglima.
A, danas-sutra kad oni iznemognu, drugi će da skupljaju pare za njih…
Ono što im je bilo vrlo važno jeste da se kaže da ne prose nego da skupljaju. Da ostanu dostojanstveni i u svojoj bedi u poslednjim danima života ovozemljskoga.
A posle kako kome drago.
Ali, beda i dostojanstvo nikada nisu išli podruku. Već u par narednih godina bolesti, beznađe i smrt odneće čitavu ovu grupu teških nesrećnika u iščeznuće i potpuni zaborav. Da u njemu zauvek ostanu kao mučni i neželjeni podsetnik na sve ono loše što može da neočekivamo dođe u starosti. Ova je priča u njihovu spomen.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
