Beogradski fotograf zadužio japanski carski dvor

Još se tih dana nije u svetu govorilo o novom velikom ratu, ali nekako se znalo da će neminovno izbiti. E sad, kad i gde i ko će ga povesti, bilo je te 1930. godine još rano javno iznositi pretpostavke.

A dok se ćutalo o ratu, pričalo se o miru. A ako se priča o miru, znači da je rat tu u vazduhu. Jer da nije tako zašto bi posle venčanja u carskoj japanskoj dinastiji, car Hirohito poslao mlađeg brata Takamtsua i njegovu tek venčanu suprugu Kikuko na putovanje neformalno nazvano „svetska turneja mira i dobre volje“?! Mogao je jednostavno da im uplati medeni mesec i da obiđu, recimo, Evropu onako turistički.

Ciljano ih je, čini se, Hirohito, poslao u London, Pariz, Berlin… I u – Beograd.

To njih (ali i nas) naposletku povezuje sa junakom ove priče, fotografom beogradskog lista Vreme, a ceo uvod zapravo i nije tako nebitan jer ono rečeno odrediće kasniju sudbinu svih aktera jedne zimske dramske situacije u srcu jugoslovenske prestonice. 

Fotograf se zvao Svetozar Grdijan, već na ovim prostorima nadaleko čuven u svome zanatu. Beležio je sve najznačajnije trenutke koji su se zbivali u međuratnom periodu. I kada je japanska svita kročila u decembru u Beograd, Sveta je uvek bio tu negde. Nenametljiv, precizan u onome što posao zahteva, nekad nekoliko koraka ispred, nekad nekoliko iza onih koje je fotografisao. I baš ti koraci iza učinili su da zaduži japansku carsku porodicu.

Japanski princ i princeza bili su lični gosti kralja Aleksandra, za njih i dvorsku svitu od dvadesetak ljudi u hotelu „Srpski kralj“ bili su rezervisani apartmani. U danu o kojem pišemo šetali su Kalemegdanom, a domaćini su se trudili da im što detaljnije pojasne istoriju grada.

Taman je već pao mrak kada su se nešto posle četiri sata uputili ka japanskom konzulatu gde su u 17 sati imali zakazanu čajanku. I sve je delovalo idilično, ali…

Kako to jedno „ali“ odmah napravi dramu. A drama se i desilo kada je princeza shvatila da je ostala bez skupocene biserne ogrlice, nanizane na lančić od platine i ukrašenu brilijantima, svadbenog dara japanskog cara Hirohita! Zaplakala je, svi su se unervozili.

U međuvremenu, snegom pokrivenim stazama Kalemegdana lagano je koračao Sveta nošen nekim svojim mislima nakon što je završio sa protokolarnim fotografisanjem uvaženih gostiju.

I najednom je osetio da je na nešto nagazio. Sagao se i u ruku uzeo jednu nestvarno lepu ogrlicu. Pretpostavio je da je po lepoti veoma vredna i da je verovatno ispala nekoj od Japanki iz svite koje su prethodno prošle tuda. Nonšalantno ju je stavio u džep kaputa i otišao put redakcije kako bi spremio fotografije za sutrašnje izdanje Vremena.

A kada je odatle krenuo kući, stavivši ruke u džepove setio se ogrlice. Pozvao je jednog poznanika u policiji, ali ovaj nije previše mario za takvim informacijama jer nisu bile njegova nadležnost. I tako ostade ogrlica pokraj kutije cigareta da prenoći u kaputu.

Nije imao Grdijan pojma kolika je gužva izbila. Čak je alarmiran i šef beogradske policije Milan Aćimović. Agenti su se jutrom razmileli svuda kuda se carska svita kretala, ispitivali su svakog za koga su znali da je bio u blizini, svakog za koga su saznali da je kasnije dolazio na ta mesta…

I ko zna kuda bi i šta bi, da se onaj policajac kog je Sveta pozvao nije lupio šakom o glavu kad je saznao šta se dešava. Odmah je Aćimoviću ispričao sinoćni razgovor sa Svetom. Tad svi počeše da jure za Grdijanom, jer on je rano izašao iz svoga doma.

– Gde si, more, čoveče?! Traže te po celoj varoši. Ovde su već treći put dolazali – rekoše Sveti kad je svratio na jedno od omiljenih mesta.

Najzad oko podneva pojavio se fotoreporter u Aćimovićevom kabinetu. Iz džepa kaputa izvukao je ogrlicu i otresao sa nje ostatke duvana poispadalog iz paklice „Zete“. Šef policije lično je ogrlicu odneo princezi, a ona nije mogla da sakrije sreću. Objasnio je kako je, gde i ko ju je pronašao.

Gosti iz Japana su narednog jutra napustili Beograd. Kikuko nije imala prilike da vidi Svetu. Stalno je nekuda skitao. Koji dan kasnije osoblje japanskog konzulata je pozvalo fotografa da dođe. Predali su mu pismo zahvalnosti princa i princeze i kao uspomenu – skupocenu tabakeru od srebra i zlata sa carskim grbom.

Kao što napisasmo, sve je nekako uvezano od samo početka. Onoga dana kada je u sumrak pronašao princezinu ogrlicu, Grdijan je dobio svoju princezu – rodila mu se ćerka!

Japanski princ, koji je odmah posle svadbe bio na takozvanoj „turneji mira“, samo koju godinu kasnije je, iako je završio Imperijalističku pomorsku akademiju, postao žestok protivnik ratnih ambicija svoga brata Hirohita. Osuđivao je japanska nastojanja da porobe Aziju, kao mornarički oficir govorio je caru 1941. da ne mogu protiv američke mornarice izdržati ni dve godine, a posle se protivio i napadu na Perl Harbur.

Zapravo, on i jeste bio „mirovna frakcija“ japanske carske porodice. 

Reči ovoga mirovnjaka nisu dobile nikakvu Hirohitovu pažnju ni pažnju japanskih generala, ali jesu princeze Kikuko. Poživeo je do svoje 82. godine, a četiri godine nakon njegove smrti princeza je 1991. objavila njegove memoare svrstane u nekoliko tomova, iz kojih je javnost, između ostalog, mnogo toga otkrila o periodu između dva rata i japanskim ratnim putevima do kapitulacije u septembru 1945 sagledanih iz ugla onih koji su o njima odlučivali i koji su se njima protivili. 

I sudbina Svetozara Grdijana bila je vezana za istu tu 1945. Nakon završetka epizode sa skupocenom ogrlicom, on je nastavio da radi u Vremenu kao šef fotografa. Kada su nacisti i fašisti okupirali Jugoslaviju i kada su beogradski listovi većinom pogašeni, počeo je da radi za Novo vreme. Gestapo ga je uhapsio 1944. i deportovan je u zloglasni Dahau. Prema jednim izvorima umro je od bolesti i isrpljenosti 3. jula 1945. u tek oslobođenom logoru, a prema drugim Nemci su ga ubili neposredno pre nego što su saveznici doneli slobodu.

I kao što je princeza Kikuko obznanila ulogu i značajne poteze svoga muža, tako je i Svetina supruga Katarina 1970. ponudila Narodnom muzeju njegovu zaostavštinu sa 11.000 negativa i profesionalnih fotografija nastalih ponajviše između 1930 i 1940. godine, na kojima su izuzetno vredni zapisi života Beograda. Obojica su, i japanski princ i naš Sveta, potrudili se da svako na svoj način zabeleži ono što što je pred njihovim očima postajala istorija.