Upaljen uz dramu pre tačno 60 godina – prvi beogradski krematorijum

Mermerni zidovi beogradskog krematorijuma kriju veliku tajnu, ali nije bila u pitanju tajna kremacija ili nepoštovanje tuđe poslednje želje.

Ne, radilo se o sasvim običnim stvarima, o nesporazumu gradskih sanitaraca i komunalaca, o nečijoj zaboravnosti da završi nekoliko sitnica na vreme.

Jednom rečju, početkom te 1964. godine mnoge je zanimalo zašto na krematorijumu koji je bio završen još godinu dana ranije, i koji je koštao 70 miliona tadašnjih dinara, i dalje stoji – katanac.

Zbog ove, za to vreme nove i nesvakidašnje institucije, tih dana su se zategli odnosi između dve beogradske službe, sanitarne inspekcije i Sekretarijata za komunalne poslove Grada Beograda.

Zategli su se toliko da je načelnik komunalaca novinarima, kada su ga pitali zašto još krematorijum ne radi, odgovorio sa: Bili ste već kod sanitarne inspekcije? Jeste li? Onda je ovo naš poslednji razgovor! 

Spustio je slušalicu, jer je novinar Večernjih naivno priznao ,,grešku” tj. da je prethodni za komentar zvao sanitarace.   

Sekretarijat za komunalne poslove je, naime, bio investitor novog krematorijuma. Zato je još u vreme priprema trebalo da podnese celokupnu dokumentaciju na uvid sanitarnoj inspekciji. Sekretarijat je to zaboravio, a komunalci su to tek shvatili kad je došlo vreme za otvaranje.  

Ovi su zatim sa zakašnjenjem utvrdili da krematorijum ne bi uticao dobro na životnu sredinu i da bi došlo do velikog zagađenja vazduha.

Zahtevali su da se naknadno urade filteri i ventilatori i da se dimnjak proširi za nekoliko metara, pa su time uslovili i davanje svoje saglasnosti za početak rada krematorijuma.  

Komunalci međutim to nisu hteli da prihvate. Želeli su da krematorijum počne da radi, a filteri i ostali dodatni radovi bi, kako su tvrdili, bili dodati vremenom. Kao razlog naveli su da se nigde u svetu ne postavljaju filteri i da bi prvo trebali da sačekaju da vide o kakvom je zagađenju reč pa tek onda da ih stave i to samo ako je neophodno.                  

Sanitarci su tvrdili da u svetu postoje krematorijumi stariji i od 90 godina i da je dobro ispitano kako oni funkcionišu. Zato je dovoljno pročitati literaturu. Obe strane ostale su pri svome, niko nije želeo da popusti, pa su se direktno ili indirektno ubeđivali i pokušavali da jedna druguj privole na popuštanje. 

U tom ubeđivanju je prošlo pola godine, a mnoga pitanja vezana za krematorijum ostala su bez odgovora. 

Predugo se čekalo i da se urade rozarijumi i kolumbarijumi – mesta na kojima će se sahranjivati urne sa pepelom. A dok mesta za urne ne budu urađena nije mogao ni krematorijum da počne da radi, jer gde će sa urnama.

Svetlo dana iako sa velikim zakašnjenjem, ugledala su i privremena pravila o postupku oko krematorijuma.

Bez njih krematorijum takođe nije bi mogao da radi, jer ona su trebala da regulišu čitavu pravnu stranu. Ta pravila su bila gotova opet tek godinu dana posle završetka krematorijuma. 

Mediji su naveliko pisali o ovom problemu, konstatujući da krematorijum nije neophodna potreba Begrada, ali ipak trebalo je po njima utvrditi čijom krivicom on toliko dugo nije dobijao zeleno svetlo.

Prva kremacija konačno je obavljena 19. marta 1964. godine, čime je zvanično otvoren krematorijum u Beogradu i označen početak kremacija na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Prve godine kremirano je ukupno šest osoba, među kojima je bilo petoro stranih državljana, a naredne godine 26 osoba. Tokom 1970. godine kremirano je 464, a u 1972. 585 osoba. 

Novo groblje, odnosno Aleja zaslužnih građana je prva dobila prostor za smeštaj urni (1963-1965), dok se posebne prostorne celine za polaganje urni: rozarijumi i kolumbarijumi podižu u perodu 1965 – 1966.

Godine 1970, u okviru prostora prvobitno predviđenog za Tursko vojno groblje na Novom groblju u Beogradu, formiran je Vrt sećanja – po projektu arhitekte Milice Momčilović, koji predstavlja parkovsku površinu sa ružičnjakom, gde se pepeo posipa u zemlju, a imena ispisuju na posebnim memorijalnim stubovima.

Zbog tehničkih ograničenja prvog krematorijuma, već sredinom sedamdestih godina prošlog veka počelo je razmišljanje o izgradnji novog krematorijuma na drugoj lokaciji.

Projekat novog krematorijuma na groblju Lešće je završen 1975. godine, a počeo je da radi šest godina kasnije.