Beograd će dobiti veličanstvenu crkvu posvećenu Svetom Simeunu Bogoprimcu. I to za 100 godina, sa zaveštanom sumom od milijardu dinara, što je bilo neverovatno visok iznos u 1932. godini, kada je javnost upoznata sa onim što je započeto jednom smrću 1900. godine.
A tih narečenih stotinu godina samo što nije isteklo…
Po darodavčevoj zamisli hram bi trebalo da bude veličanstveniji od svih hramova pobožnih hrišćana, imućnih, slavnih, despota i ostalih vladara. I da postane centar hrišćanske propovedi, a pri tom – u srcu Beograda. Da ne može da se ne vidi.
Iz današnje prespektive znamo da budućnost nije davala nikakve garancije i da stvari nisu tekle kako je zamislio milijarder.
Ali, hajdemo redom da sloj po sloj otkrivamo ovu čudnu priču, još jednu od onih nepoznatih i zaboravljenih beogradskih epizoda.
Ktitor je bio Sima Jevrema Popović, bivši okružni načelnik i ugledna ličnost staroga Beograda. Bio je blizak dvoru, vlasnik više novina poput “Srpske nezavisnosti” i “Sloge”.
Umro je 1900. godine, a pred smrt je došao na zamisao da podigne impresivnu zadužbinu kako bi zauvek ostao zapamćen i pominjan u prestonici.
Imovina mu je zaista bila vrtoglavo vredna, ali je ostvarenje raskošne zamisli zahtevalo još više sredstava. Stoga je rešio da svoju imovinu udesetostruči!
Napisao je testament i najavio svoje želje. Imovinu je nameravao da preda Hipotekarskoj banci na ulog od interesa i interesa na interes pa će se za 100 godina kamaćenjem dobiti tolika suma da podizanje velelepne crkve neće predstavljati nikakvu poteškoću.
Ali, sve to bi se započelo ne od trenutka njegovog odlaska “na drugi svet” već od onog dana kada Simina žena bude preminula. Tada će sve preuzeti banka i započeće odbrojavanje od 100 godina.
Gospođa je poživela dugo: 1932. godine je spominjana po novinama, jer su se tih dana vodili silni sporovi oko imovine njenog pokojnog muža. Sreski sud grada Beograda je tih dana, posle više od tri decenije, naposletku presudio da više niko ne može da spori testament.
Sveti sinod SPC koji je zastupao advokat Milan Živadinović dobio je tada rešenje i plan za vođenje računa, a koliko je crkva bila zainteresovana govori podatak da su još 1900. otvaranju Popovićevog testamenta prisustvovali mitropolit Inokentije i šabački episkop Dimitrije.
Bilo je procenjeno da će vrednost zaveštane imovine, kad je preuzme banka sa kamatom od 6%, za stotinu godina od udovičine smrti, kad je počinjalo odbrojavanje, iznositi više od tadašnjih milijardu dinara.
Ali niko nije računao na nove ratove, inflacije, bankrote…
Na mestu čuvene kafane “Dardaneli” na Pozorišnom trgu, mestu o kome je maštao Popović kao lokaciji za svoju zadužbinu, podignuta je 1903. nova zgrada za potrebe Uprave fondova, banke osnovane 1862. godine.
Između Prvog i Drugog svetskog rata radila je upravo pod imenom Hipotekarna banka, i time se ispunilo, na jedan čudan i, reklo bi se, ironičan način, zaveštanje prebogatog medijskog magnata: jer upravo su tu bile njegove pare namenjene svetom zdanju.
Zgrada Hipotekarne banke danas je Narodni muzej. U ulazu muzeja i dalje stoje sačuvani originalni stubovi nekadašnje bankarske šalter sale. Te stubove je posmatrala Simina udovica dolazeći u banku, sve do svoje smrti, 1934. godine.
1934. godine? Pa to znači da za jednu deceniju dolazi trenutak ispunjenja davnog zaveštanja!
Ali, Siminih para više nema. Raznele su ih revolucije, ratovi, transformacije, tranzicije… sve što je Srbija preturila preko glave u poslednjih 124 godine otkako je milijarder preminuo sa jednom željom u mislima.
Ipak, ako se 2034. počne u Beogradu zidati neki novi hram “na najvidnijem mestu“, kako je želeo davnašnji zadužbinar, i taj hram bude posvećen Svetom Simeunu, onda znajte da je odbrojano ravno stotinu godina i da je neka misteriozna sila ipak ispunila poslednju želju magnata. Možda ne baš na Trgu republike, ali…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
