Kako je glavni evropsko-azijski tok vrludao kroz Beograd

Bulevar kralja Aleksandra, danas glavna beogradska magistrala, bio je put koji povezuje Istok i Zapad, i od vajkada je vodio ka Maloj Aziji.

I nije to bio samo “Carigradski” drum, kada mu je značaj bio nemerljiv, već i put Rimljana, koji su svoje najmilije čak i sahranjivali duž njega, a mnogo dalje kroz istoriju, i staza koji je vodila u Vinču, Lepenski vir...

Beograd je posle Drugog svetskog rata postao velika prestonica ali i dalje je čitav unutrašnji i međunarodni saobraćaj, baš kao i u 19. i svim prethodnim vekovima, vodio kroz ulice centra grada.

To nije bilo izdrživo i ozbiljno se prionulo na rešavanje ovog problema, posebno sa porastom transporta iz Azije za Evropu, i obratno, šezdesetih. Pribeglo se, kako su neki tada ogorčeno govorili, “megalomanskim” saobraćajnim rešenjima.

Direkcija za izgradnju mostova Narodnog odbora Beograda podnela je na odobrenje investicioni projekat za izgradnju novog mosta preko reke Save koji je predviđen na delu budućeg auto-puta kod trga Mostar. To je bila jedna od najvažnijih vesti koju je u martu 1964. prenela beogradska Politika.

Novi most preko Save bio je tako objekat čija je izgradnja bila direktno povezana sa auto-putem “Bratstvo jedinstvo” kroz jugoslovensku prestonicu.

Most je, prema planu, trebalo da povezuje Ulicu Franše d Eperea sa Novim Beogradom i da se nalazi na oko 150 metara uzvodno od  Železničkog mosta. Njegova izgradnja predviđena je petogodišnjim planom razvoja glavnog grada.

S obzirom da je trebalo natkriliti i sve koloseke kod tadašnje ložionice, logično je bilo da on bude i najduži do tada izgrađen most preko Save.

Njegova dužina, zajedno sa prilazima, trebalo je da bude 1.250 metara, dok bi se glavna konstrukcija “propinjala” na 500 metara. Pošto je trebalo da služi samo za prelaz motornih vozila, širina je bila podešena tako da ona preko njega mogu da prelaze istom brzinom i pod gotovo istim uslovima kao i na auto-putu. Izračunato je da će širina kolovoza iznositi 21,5 metar, a sa obe strane planirane su i pešačke staze širine 4,5 metra.

Prema proračunima, novi most preko Save trebalo je da košta nešto više od četiri milijarde dinara, a njegovo puštanje u rad planirano je u novembru 1965. Ipak, ispostaviće se da su želje jedno, a mogućnosti drugo: otvoren je 5 godina kasnije. Nazvan je – Gazela, po afričkoj antilopi na čiju figuru u skoku je podsećala konstrukcija novog mosta.

Ali, već u tom trenutku moglo je da se nasluti da će i to biti tesno. Za Gazelu je to bilo odmah jasno, a za auto-put se shvatalo malo po malo.

Prošle su od tada 53 godine. Navozali su se stranci kroz Beograd, ali uprkos lepom pogledu radije su birali da sa auto-puta ne silaze.

Gotovo odmah po izgradnji mosta, planirana je bila i čuvena Obilaznica oko Beograda. Da se za Istanbul ne ide ni preko Terazija ni preko “Gazele”, već mnogo dalje, može se reći,”preko Makiša”. Lepo je gledati Beograd sa Gazele, ali još je lepše za 23 minuta ga zaobići – od Batajnice do Bubanj potoka.

Izgradnja obilaznice počela je 1991. godine i pretvorila se odmah u pravi Skadar na Bojani. Otezalo se i odugovlačilo, bio je to preveliki zalogaj za našu državu, posebno sa ratnom katastrofom i sankcijama koji su brzo usledili.

Mic po mic, najpre su Dobanovci spojeni sa Ostružnicom, ali, polako. Pa je onda sagrađen samo jedan most preko Save, a za pun profil bila su potrebna dva!

Potom se nekako krenulo dalje ka Železniku i Resniku, pa konačno i od Dobanovaca ka Batajnici. Projekat ogroman, skup i, nažalost, sumanuto spor.

Rak-rana bio je Kružni put, uska saobraćajnica kojom je Beograd mogao da se obiđe, ali uz “Tantalove muke”. Tu su uvek bili zastoji i udesi, a kada bi se i prešlo na glatki asfalt Obilaznice, često bi u funkciji bio samo jedan poluprofil.

Veliki je to poduhvat, jer su na ovoj deonici izgrađeni ne samo brojni mostovi i nadvožnjaci, već i četiri tunela.

Poslednji deo ove velike obilaznice, bar kada je reč o spajanju novosadskog i niškog auto-puta otvoren je pre nekoliko nedelja.

Više nema uskih grla, ceo put je u punom profilu.

Time je, konačno, auto-put ostao daleko izvan grada, a “Gazela” postala spremna da preuzme ulogu jednog važnog gradskog mosta.

Još je potrebno raditi na ovom projektu – važno je povezati Bubanj potok i Pančevo, kako bi i Bulevar despota Stefana, kao i Ulica Dimitrija Tucovića, postale “gradske“, umesto da služe kao magistralni pravci za Pančevo, Zrenjanin, Vršac i Temišvar.

Ipak, činjenica da auto-putem Obilaznice bez ikakvih problema sada prolazite između četiri auto-puta (novosadski, šidski, “Miloš Veliki” i niški) dovoljna je da se Beograd proglasi gradom koji glavni putni pravac južne Evrope, Beč – Istanbul, konačno, posle mnogo vekova, obilazi u širokom luku.