Šta je izazvalo vulkansku eksploziju na Avali 1961. godine?

Strahovita eksplozija uznemirila je 21. marta 1961. oko 16.15 stanovnike mirnih naselja podno Avale.

U neposrednoj blizini školskog rudnika beogradskog Rudarsko-geološkog fakulteta, na mestu zvanom Crveni breg, gde se razdvajaju putevi za Mladenovac i Ripanj, došlo je do ogromne i razorne erupcije nepoznatog uzroka.

Tom prilikom poginule su tri osobe – Prvoslav Ilić, radnik iz Pinosave, njegova žena Milka i Živko Anasijević, čuvar skladišta, takođe iz Pinosave.
U istoj nesreći teško je povređeno još četvoro ljudi: Nestor Josimčević, službenik iz Beograda, penzioner Stevan Zajić, Srbislav Kuzmanović, moler i milicioner iz Belog Potoka Dobrivoje Velić.

Prema prvom izveštaju eksplozija se dogodila ispred kućice koja je služila kao skladište Državnog sekretarijata za poslove finansija SFRJ. U ruševinama kućice od koje su ostale samo rasprsle zidine iz kojih je izbijao plavičasti dim i mestimično plamen, pronađen je jedan potpuno izgoreo leš, dok su tridesetak metara odatle pronađena druga dva.

Put od Beograda do Avale kola hitne pomoći prešla su za svega 12 minuta. Pod budnim okom vozača Ljube Jovanovića i Dobrivoja Đukanovića, prevalila su ovaj put u rekordnom vremenu.

Doktor Petar Živanović i dva bolničara za nepunih pet minuta pružili su pomoć četvorici teško povređenih i prevezli ih na Kliniku za plastičnu hirurgiju Vojno-medicinske akademije. Oni su transportovani specijalnim kolima koja su bila opremljena aparatima za veštačko disanje i transfuziju krvi.

Prema prvim glasinama koje su krenule da kolaju odmah, na ovom mestu još od Drugog svetskog rata ostala je veća količina baruta, i nadležni su želeli da se to ukloni.

U te svrhe zaposleno je nekoliko radnika iz susednih sela da ovaj materijal prenesu i zakopaju. Za taj posao trebalo je da dobiju nagradu od 10.000 dinara. To se više isplatilo nego da se angažuju stručni ljudi – pirotehničari, koji bi naplatili nekoliko puta veću cenu. Nažalost, pokazalo se da je ovaj posao koštao mnogo više.

Prema rečima lekara sa VMA, povređeni su imali ekstenzivne opekotine visokog stepena i njihova koža bila je oštećena čak 60 odsto.

– Kada su radnici preko materijala bacili prvu lopatu zemlje dogodila se strašna eksplozija – pričao je jedan od povređenih novinarima. – Bio sam okrenut leđima. Iznenada me nešto podiglo sa zemlje i snažno odbacilo nekoliko metara.

Komisija u kojoj su bili službenici SUP-a, istražni sudija, pirotehničari i inženjeri utvrdila je da je do tragedije došlo zbog nepažljivog rukovanja zapaljivim i eksplozivnim materijalom.

Ali, umesto baruta zaostalog iz rata, kako se nagađalo, ispostaviće se da se radilo se o rudi magnezijuma koja je trebalo da bude prebačena iz magacina u dve jame, pokrije zemljom i na taj način uništi.

Ovaj materijal je još 1950. godine, tvrdili su, dopremljen kao ratni plen iz Beograda u blizinu rudnika olova i cinka na Crvenom bregu pod Avalom. Pošto je rudnik i zemljište oko njega pripadalo Rudarsko-geološkom fakultetu oni su odlučili da se reše ovog materijala.

Nekoliko radnika prenosilo je materijal u limenim kutijama od po 10 kilograma u jamu desetak metara od skladišta. Pošto je prebačeno oko 2.000 kilograma počelo je sa pokrivanjem zemljom, kako je i planirano. Odmah posle toga dogodila se eksplozija.

U skladištu napuštenog rudnika ležalo je 2,5 tone magnezijuma. Sekretarijat za finansije u čijem je bio vlasništvu dugo je pokušavao da ga proda, ali bezuspešno, pa su zato odlučili da ga unište.

Josimčević i Zajić, koje je angažovao Sekretarijat za finansije, su otišli u komandu milicije u Belom Potoku, pokazali akt Sekretarijata i zatražili da im se odredi jedan milicioner “radi reda i bezbednosti”. Sa njima je krenuo Dobrivoje Velić, rodom iz Prokuplja, otac troje male dece.

Posao je počeo tako što je stari Zajić ulazio u magacin, otvarao sanduke i kutije, odvajao džakove. Ostali su tovarili materijal i odnosili ga do rupa udaljenih desetak metara, dubine tri metra u koje su ga ubacivali kao krompir.

Dok su ga ubacivali on je počeo da gori, što je bilo sumnjivo milicioneru, ali su ga ostali ubeđivali da je prošao nekoliko komisija i da se ništa strašno neće dogoditi.

Prošla su tri sata od početka rada kada je Milka Ilić ostala u skladištu da pomete ostatke magnezijuma i izveze poslednja kolica. Sve je delovalo kao da se posao uspešno privodi kraju. Ali, onda je buknula zaslepljujuća vatra i začula se strahovita eksplozija.

Rupe sa magnezijumom pretvorile su se u vulkane koji su nadaleko širili užarenu lavu. Nad mestom eksplozije razvila se užarena pečurka dima. Temperatura je dostigla 2.000 stepeni. Srušio se krov i Milka je ostala zatrpana pod ruševinama. Prvoslav i Živko goreli su kao buktinje i nije im bilo pomoći.

Milicioner Velić je od eksplozije odleteo nekoliko metara, ali čim je malo došao svesti ugasio je plamen sa svojih obrva i kose. U tom trenutku čuo je zapomaganje Josimčevića koji se valjao po suvoj travi i pokušavao da ugasi plamen koji mu je zahvatio odelo, ruke i kosu.

Milocioner mu je pomogao i izmestio ga pedesetak metara od mesta nesreće. Kuzmanović je takođe ležao blizu rupe i dozivao u pomoć.

Dok su trajale detonacije uspeo je i njega da izvuče i skine mu odeću. Posle toga shvatio je da mora da pređe stotinak metara kako bi došao do telefona i pozove pomoć. Dobio je novu snagu otrčao i pozvao svoju stanicu milicije u Belom Potoku:
– Eksplozija! Više povređenih! Zovite hitnu pomoć!

Posle ovog poziva se onesvestio. Požar je i dalje besneo. U tom trenutku u pomoć su pritekli vojnici koji su videli plamen sa oko 300 metara udaljenosti i dotrčali. Vrlo brzo nakon toga pristigli su vatrogasci i hitna pomoć. Nažalost, za stradale iz Pinosave nije bilo spasa.