Telefonski imenik iz 1919. otkrio je bahatost ministara kraljevske vlade

Krajem septembra i u prvim danima oktobra 1919. godine Beograđani su dobili priliku da nabave svoj prvi telefonski imenik.

U njemu je Ministarstvo pošta i telegrafa na jednom mestu navelo spisak svih
tadašnjih telefonskih pretplatnika. Kao što je običaj da se sve novo nekako rastumači – štampa onoga vremena na sebe je preuzela taj zadatak…

A novinari ne bi bili novinari da nisu otišli nekoliko koraka dalje i umesto da sroče pet, šest rečenica o onome šta se nalazi među koricama, oni su se upustili u analizu telefonskog imenika! I reklo bi se – i gorku kritiku!

Najpre, pojedini novinari su se obračunavali sa „zlim ženama koje su sedele u centralama“. Verovatno su ih neke neprijatne situacije podstakle da u tumačenju telekomunikacionog noviteta, telefonskog imenika, dobrano potkače i njih, inače, jedne od prvih koje su u Srbiji dobile drżavni posao kao žene.

Tako se i danas u arhivama može pročitati:

Posle nebrojenih objašnjavanja s gospođicama iz telefonske centrale, najzad ćemo moći kuražno da tražimo: „Molim vas broj taj i taj“, ne ulazeći u lavirint imena bezbrojnih direkcija i odeljenja koja smo do sada morali poimence da tražimo. U toj „novoj knjizi“ kao što red nalaže za sve što je novo upriličeno je uputstvo za upotrebu!

I baš tu kao da je novinar dočekao da saspe sve što mu je na duši. Istakao je da je potrebno prilično strpljenje da se telefonistkinja javi. I onda je razotkrio te „grozne osobe“ uz savet za sve njegove sapatnike:

Telefoniskinja može u tom trenutku slušati kakvu zanimljivu priču svoje koleginice, ili jesti kiflu, i onda će pretplatnik čekati malo duže. Pri tome treba da se uzdržava od vikanja, psovanja i uvreda, jer će to samo pogoršati njegov položaj u ušima telefoniskinje i može izazvati mržnju prema broju telefona na kome govori, i time otežati dobijanje veza u budućnosti.

Ali, pored ogorčenja na radnice u centralama, za javnost su bila mnogo interesantnija zapažanja koja su se nametala prilikom analize sadržaja tog prvog telefonskog imenika, a odnosila su se na političare iz tadašnje vlasti, i državne činovnike na visokim polođajima.

Broj 184, automobilska vladina garaža, naveden je na tri mesta i to kao: automobilska vladina garaža, vladina garaža, garaža vladina.

Novinarima nije bilo teško da detaljno iščitaju taj skup imena i brojeva, velikoj većini ljudi veoma nezanimljivo štivo. Da nisu bili takvi danas bismo o imeniku koje je Ministarstvo pošta i telegrafa ponosno predstavilo, znali samo da je postojao i ništa više.

A bilo je zaista zanimljiv jer je otkrivao i mentalitet, nerazmišljanje i „otaljavanje posla“ kod tadašnjih struktura vlasti i državnih činovnika. Videlo se da se zvanja smatraju kao večita svojina onih koji ih imaju. Tako je, naprimer, umesto „generalni direktor državnog računovodstva“ stojalo: „kabinet generalnog direktora drž. računovodstva dr Stojadinovića“.

Sve ostale kancelarije viših činovnika zovu se “kabineti“, pa su sad avanzovale i kancelarije sekretara ministarskih u „kabinet sekretara Ministarstva tog i tog“.

I sam ministar pošta i telegrafa je pored broja svog ministarstva imao upisano i lično ime: Dr. Lukinić Edo (kabinet). Kao da će g. Lukinić večito ostati sopstvenik tog kabineta, negodovala je štampa.

Ima toga još:: “Mijalković D. Sava (kabinet)“. G. Mijalković, pošto je penzionisan, više nema kabinet, sem u svojoj kući (telefon br. 303), i sada već morate da brljate knjigu i da upisujete novog načelnika.

Kod broja 150, 121, 149 i drugih ministarskih brojeva piše: „Ministar Pravde“ (stan), itd. A novinar konstatuje: “Kada se promeni kabinet hoće li se novi ministri useliti u stanove svojih prethodnika?” Ako neće, onda ne bih želeo da budem na njihovom mestu, jer bih morao da se odazivam za svakog svog sledbenika. Svako zvonjenje telefona biće bivšem ministru bolna opomena da nije više ministar – zaključuje članak.

Iz te „knjige“ moglo se još štota saznati, pa tako i da „u ovoj strašnoj oskudici stanova imamo jednu utešnu pojavu da g. Stojan Protić ima dva stana i dva telefona“.