“Da nijedan budžak ne bude neviđen”

Preteče beogradske ulične rasvete bili su svojevremeno fenjeri. Početkom 19. veka postojale su dve vrste fenjera: “opštinski” koji su svetleli na raskrsnicama i “mehandžijski” pred kafanama. Takođe se na ulicu kada padne mrak nije smelo bez lične rasvete.

Posao uključivanja fenjera pripadao je u ono vreme noćnim stražarima, takozvanim glasovitim patroldžijama, a njihova služba počinjala je u predvečerje.

Da bi bogatima obezbedio imetak od lopova, a siromašnima miran san, knez Miloš Obrenović je ličnom naredbom 1837. godine propisao da “noćne patrole moraju da budu dobro razređene i da nijedan budžak ne sme da bude neviđen”.

Beogradska opština imala je četu noćnih stražara – patroldžija, sastavljenu od 50 dobrovoljaca koje je opština plaćala, a koji su bili potčinjeni Upravi grada Beograda.

Dobrovoljci, su kad stupe u četu, morali da služe bar godinu dana, a imali su plate po devet talira mesečno. Imali su posebnu uniformu i to zimi – čakšire i koporan od mrkog sukna, a leti – gaće i košulje od belog platna, dokolenice i jelek od čoje.

Patroldžije su znale skoro svakog građanina u svome kvartu. Stara kuća u Jevremovoj ulici u broju 19, sagrađena 1830. godine, bila je Patroldžijska kasarna, a u podrumu te zgrade imali su i svoju trpezariju.

Oni su često bili na usluzi Beograđanima. Tako su, na molbu stanovnika Dorćola, nosili na noćnom dežurstvu, pored propisanog oružja, i veću batinu, i njome udarali o kaldrmu, javljali da je straža tu, pa se ne treba ničega bojati. Osim toga njome su rasterivali i mačke, kako ne bi nesnosnim mjaukanjem remetile san Dorćolaca.

Noćni stražari imali su i svoj lokal u koji su često svraćali. To je bila kafana “Kod patroldžije”, na placu gde se danas nalazi palata Devanha u Ulici kralja Milana 21.

Iako je tadašnjem građanstvu bezbednost koju su donele patroldžije itekako koristila, tvrdili su da im i smeta pa su i zanovetali. Patroldžije su obilazeći gradske sokake udarale budžom u neki kamen i tako davali glasa od sebe, ali i plašili kradljivce. To je, tvrdili su, građanima prekidalo miran san.

Čini se da beogradska gospoda nije uspevala da doskoči nesvakidašnjim budilnicima, ali je zabeleženo, recimo, da je kum Jovana Jovanovića Zmaja, Jaša Ignjatović, sredinom prošlog veka kao emigrant boravio u prestonici. Njemu se nisu dopadali ovi policajci koji su pazili na noćno kretanje građana, pa je zabeležio:

” Kojekud po sokacima, po ćoškovima, kod mehana raštrkane policajne pošte…paze da li ko održava noćne šetnje. Običaj je bio, da ko noću ide posle nekog opredeljenog sata kod sebe mora da ima zapaljen fenjer, bez obzira da li je noć nila svetla ili ne… Kako ko prođe, a stražar vikne “Ko je?”, a nema fenjer i pritom ga uhvati morao bi da se upozna sa policijskom buvarom te noći”.

Devojke se noću nisu mogle sresti na ulicama. Još za videla bile su u svojim kućama, a retko kada su se vraćale sa posela, pratili su ih momci, takozvane ćirice ili pratadžije, naravno uz fenjer.

Tokom letnjih noći nošene su i izdubljene lubenice u kojima je gorela sveća. Mladi gospodičići su se modirali ulicama prestonice noseći fenjere od kartona, a nosili su ih obešene o čibuk (štap). Zaštićeni imenom i imetkom oni nisu strahovali od stražara. Kad bi se ovaj prodrao: “Ko je?”, mirno su odgovarali “Naši smo”.

Oni finiji među patroldžijama nalazili su se ipak pri ruci građanima u nezgodnim situacijama. Tako su pomagali pripitim građanima koji nisu mogli da potrefe bravu i otključaju kapiju.

Jednu duhovitu dogodovštinu iz tog vremena zabeležio je Branislav Nušić. Naime, kod Varoš kapije su jedne noći Đura Jakšić i Dragomir Brzak pronašli promrzlog čoveka, dok je sa prozora dvospratnice vapila žena:

– Moj nesrećnik, moj muž, svako veče tako. Popnite ga gore dobri ljudi.

Uz pomoć patroldžije i još nekih ljudi jedva su ga uskim stepeništem popeli u stan, smestili u krevet uz veliku zahvalnost domaćice. Nisu odmakli ni stotinak metara kada se čuo opet onaj isti ženski glas:

– Jooj, pobogu ljudi, pa ovo nije moj muž! Kumim vas, nosite ga odavde! Naići će mi pravi muž, pa šta ću jadna.

Vapaj žene, međutim nije pomagao. Oni nisu imali snage da dva puta niz uske stepenice nose ponovo pijanog čoveka.

Ustanova noćnih stražara ukinuta je u Beogradu 1903. godine.