Čovek koji nam je podigao pogled u nebesa

Do kraja ove godine najstariji naučni institut u Srbiji, osnovan davne 1887. godine, Astronomska opservatorija na beogradskoj Zvezdari, dobiće muzej.

On će se sastojati od sedam odvojenih paviljona – Veliki pasažni, Astrograf, Astro-geodetski, Mali i Veliki reflektor, Školski i Paviljon u glavnoj zgradi.

Malo ko danas zna da je za otvaranje Opservatorije, smeštene u Zvezdarskoj šumi, na čijem ulazu je grb i natpis “Omnia in numero et mensura” (Sve je u broju i merenju), zaslužan čovek koji se zvao Milan Nedeljković, i bio njen prvi upravnik. Njemu pripadaju i zasluge za začetak astronomije u našoj zemlji.

Priča počinje davne 1863. kada u plan nastave na Velikoj školi ulazi astronomija sa meteorologijom. Međutim, i pored uvođenja predmeta nije bilo nastavnika koji bi mogao da drži časove.

Trinaest godina kasnije Milan Nedeljković završava Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta. Na predlog Josifa Pančića kao državni pitomac odlazi u Pariz gde nastavlja školovanje, da bi nakon toga postao profesor astronomije i meteorologije. Tada Nedeljković pokreće inicijativu da Kraljevina Srbija izgradi neophodnu Opservatoriju. Rat koji Srbija tada vodi sa Bugarskom njegove ideje stavlja u drugi plan.

Posle povratka iz rata, Nedeljković se upoznaje sa Tomanijom Radaković, koja će mu u jesen 1886. postati i supruga. Osim ljubavi njih je povezivala i nauka. Ova izuzetno obrazovana, lepa i bogata žena imala je izuzetnu ulogu kako u njegovom privatnom životu, tako i u srpskoj astronomiji i meteorologiji. Nesebično mu je pomagala i svojim radom i novcem.

Nedeljković u to vreme ponovo detaljno obrazlaže potrebu za izgradnjom opservatorije. Predlagao je da dok se izgradi namenski objekat za prvo vreme ona može da radi u iznajmljenoj kući.

Njegovu ideju podržao je tadašnji ministar prosvete Milan Kujundžić Aberdar koji 1887. donosi odluku da se za Kraljevinu Srbiju podigne provizorna opservatorija u privatnoj kući na tadašnjem Vračaru u Beogradu, pod upravom Milana Nedeljkovića, profesora Velike škole.

Prva opservatorija počinje sa radom u Gajzlerovoj kući na današnjem Savskom vencu gde se nalazila četiri godine, a od 1891. do 1924. je na novoj adresi i to u blizini Hrama Svetog Save, gde je prostorije delila sa Meteorološkom opservatorijom.

Selidba u novo zdanje, gde se i danas nalazi, na Velikom Vračaru koje je podigao Vojislav Mišković, dogodila se 1932. godine. Tada se taj kraj koji će kasnije upravo zbog Opservatorije dobiti današnji naziv Zvezdara, smatrao dalekom periferijom Beograda. Novu zgradu, na osnovu Nedeljkovićevih skica projektovao je arhitekta Dimitrije Leko uz pomoć češkog arhitekte Jana Dubovija.

Nedeljković je paralelno tih godina radio i na nabavci opreme i formiranju mreže meteoroloških stanica po Srbiji, a ujedno počeo je i da objavljuje meteorološke izveštaje. Opservatorija je u prvoj fazi svog nastanka i razvoja bila prevashodno namenjena meteorologiji, kako zbog realnih potreba društva, tako i zbog dostupnosti jeftinijih meteoroloških instrumenata.

Ipak, da sve bude daleko od idealnog, potrudio se tadašnji ministar Andra Đorđević koji, sabotirajući rad meteorološke stanice i Opservatorije, na silu penzioniše Nedeljkovića, da bi na njegovo mesto doveo Đorđa Stanojevića, koji nanosi direktnu štetu struci.

Ipak, krajem oktobra 1900. Nedeljkovića vraćaju na posao. U maju 1902. pokreće Bilten na francuskom jeziku, koji je u svetu izuzetno pohvalno ocenjen i toplo primljen od najvećih autoriteta onog vremena. Sledeće godine nabavio je seizmograf, a sa opservatorije Đala na pozajmicu uzima neke geomagnetne instrumente, pa tako Opservatorija postaje i kolevka ove dve naučne oblasti kod nas.

Univezitet najčešće nije imao razumevanja za potrebe Opservatorije i njenih stanica, pa je Nedeljković uložio mnogo truda, energije i vremena pokušavajući da u više navrata Opservatoriju osamostali i izdvoji iz sastava Univerziteta (1889, 1904, 1905, 1910).

Početkom Prvog svetskog rata Nedeljković radi u Opservatoriji dok bombe već padaju u neposrednoj blizini. U jesen 1915. prilikom opšteg povlačenja, kod Ćuprije nalazi svoje najbliže odakle kreću sa srpskom vojskom na “albansku Golgotu” do Krfa. Posle rata svi u porodici su dobili “Albanske spomenice”.

U Beograd se vraća 1919. na Opservatoriju koju je čuvala služavka Sara Vukosavljević. Okupacioni upravnik opservatorije, bečki profesor Viktor Konrad, je ceneći Nedeljkovićevo delo, uprkos izričitoj naredbi sačuvao biblioteku i arhiv Opservatorije, dok su instrumenti odnešeni, a paviljoni onesposobljeni.

Slično su prošle i stanice po unutrašnjosti, osim onih u Kragujevcu i Kruševcu koje su još mogle da rade. Bezbroj je uzaludnih pokušaja profesora Nedeljkovića da se nađe način za obnovu opservatorije i da se obezbedi povraćaj odnetih ili uništenih instrumenata. Svi ovi neuspesi ga vode ka spasonosnom uverenju da se instrumenti mogu nabaviti jedino na račun ratnih reparacija od Nemačke.

Nedeljković u junu 1922. kreće na ovaj, za našu nauku, izuzetno značajan put, gde u Berlinu, Jeni, Hamburgu i drugim gradovima zaključuje pogodbe za instrumente, a zatim u Pariz, sedište reparacione komisije. Istovremeno pokušava da odvoji opservatoriju od Univerziteta, ali ponovo bez uspeha.

Tokom 1923. i 1924. stiže veći broj poručenih instrumenata, ali se sa nekim isporukama oteže i kasni. Nedeljković je penzionisan 30. januara 1924. godine, što ga je jako pogodilo, ali su uz pomoć ondašnje Vlade svi ugovori nešto kasnije realizovani. Kao penzioner, Nedeljković se seli u malu vilu na Dedinju, sa suprugom putuje s jeseni u Karlove Vari, a zimi boravi u Nici. Umro je 1950, nadživevši sina Aleksandra, a njegova supruga Tomanija, devet godina kasnije.

Svi stariji istrumenti koji se i danas nalaze u paviljonima Opservatorije dobijeni su iz Nemačke kao ratna reparacija za štetu koju je Srbija pretrpela u Prvom svetskom ratu. Tada je ona bila jedna od najopremljenijih u Evropi, što najbolje ilustruje teleskop koji se sada nalazi u Velikom paviljonu, a koji je spadao među četiri najveća u svetu. Nije bilo boljeg, već samo istog ranga i nalazili su se u Nemačkoj, Rusiji i Južnoafričkoj Republici.

Koliki je značaj Opservatorije govori i podataka da su beogradski astronomi od 1936. do 1956. godine u velikoj seriji osmatračkih uspeha otkrili čak 43 mala tela u Sunčevom sistemu. Sve je počeo astronom Pero Đurković, koji je otkrio asteroid i nazvao ga Srbija. On je prvi video ukupno pet asteroida među kojima su oni nazvani Milanković i Zvezdara, a jedan nosi i ime njegovog sina, Dejana.

S druge strane, astronom Milorad Protić je iste 1936. godine na Astronomskoj opservatoriji pokrenuo Službu za posmatranje malih planeta i Sunca. On je tokom dvadeset godina otkrio čak 33 asteroida od kojih mnogi nose domaće nazive 1507 Beograd, 1550 Tito, 1554 Jugoslavija, 1675 Simonida, 2244 Tesla i 2348 Mišković. Među njima je i telo 1724, koje je Protić nazvao po svom unuku Vladimiru.