Malo je onih koji su prišli obali Save s novobeogradske strane, a da je to bilo u delu između Bloka 70A i Gazele, odnosno današnjeg “Parka republike Srpske”.
Tu se prekida kej i počinje industrija. Ali, upravo ovde skriveno je blago za urbane istraživače, ljubitelje istorije, pa i prirode – tu se nalazi čitavo jedno poluostrvo za koje mnogi i ne znaju da postoji, a naročito ne da se zove Mala Ciganlija.
Možda se ovaj skriveni kutak Novog Beograda najviše vidi sa beogradskih mostova. Most na Adi, tako, prelazi ne samo preko Ade Ciganlije, već i preko Male Ciganlije. I Novi železnički (poznat kao Hajdinov) most ima stubove upravo u na ovoj adi.
Sam špic Male Ciganlije, koji gleda ka centru grada mirno je i zeleno područje na kom je smešten Akademski jedriličarski klub. Do tog mesta dolazi se kopnom izokola, preko Savskog nasipa i ulice Bežanijski zimovnik, a koja se pruža duž cele ade.
Ipak, većina prostora je industrijski kompleks vezan za Brodogradilište, nekada čuveno kao“Tito”. Tu je zimovnik za brodove, izbetonirani zaliv. I razne hale, dizalice, skladišta… sve ono što se može videti kada se povežu industrija i reka. Nasleđe vremena kad je nešto drugo bilo važnije od netaknute prirode, i zbog koga je nekadašnje rečno ostrvo postalo veštačko poluostrvo…
Ali, poslednjih godina Mala Ciganlija ima i svoj novi život – mesta koja više nisu pogodna za razvoj industrije transformišu se u zone za odmor, rekreaciju, kulturu, ugostiteljstvo.
Udaljeno od grada drumom, ali tako blizu njega pogledom preko reke, ovo mesto je idealno za one koji žele da uteknu od svojih svakodnevnih ruta, obaveza, ljudi…
Međutim, ono krije i bogatu, ali tešku istoriju Beograda, iz vremena kada dve ade nisu spajali mostovi, već samo neprijateljski pogledi… Sava je sa svojim adama bila jedna od glavnih linija odbrane Beograda u Prvom svetskom ratu.
Njena ostrva 1914. godine, tada potpuno obrasla i divlja bila su puna vojnika kojima je svako stablo bilo zaklon, a svaki korak značio moguću smrt. Na velikoj Adi Ciganliji, ali tek i na Maloj, gde je bio centar napada, svoja krvava tela su ostavili mnogi vojnici, naši i neprijateljski.
Na Malu Adu navirali su neprijateljski vojnici i artiljerijska paljba, a kroz pravu džunglu, grmlje i trnje probijali su se srpski junaci sa bombama i bajonetima. Borba prsa o prsa.
Prvi svetski rat je baš tu najžešće sukobio srpske i austrijske vojnike. Srpski vojnici branili su na Maloj i Velikoj Ciganliji u jesen 1914. i, ponovo, 1915. godine, do poslednjeg, čukaričku obalu, a neprijateljski su nadirali sa sremske strane. Tek će posle pobede 1918. godine Beograd konačno i zasluženo obuhvatiti i levu obalu Save.
Obe ade su zato bile prozvane Ostrva smrti. To je ono što je ostalo kada je krvava borba utihnula.
Kada stanemo na obalu Save na Maloj Adi, popijemo kafu u nekom restoranu i gledamo brodove koji se slobodno kreću rekom, ispod mostova kojima špartaju automobili, tramvaji i BG Voz, treba da se setimo i ove legendarne hrabrosti naših pradeda.
Jer, upravo tu gde sedimo hrabri srpski vojnici su ispisali jednu od veličanstvenih stranica istorije Beograda, a da mi danas tako malo znamo o tome. Da nije bilo te hrabrosti tada, sigurno ne bi bilo ni te idilične slike velikog grada kog reka ne deli – već spaja.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
