Zaboravljena hrabra beogradska deca

Izgubljena mladost brata i sestre sa Voždovca u vihoru strašnog svetskog rata ostala je ovekovečena u jednom simbolu koji su sve naredne generacije onih kojima je sloboda bila obećana, nosili. Sve do kraja komunizma i potresa koji je uništio Jugoslaviju.

Saša i Tamara – da li su danas nepravedno zaboravljeni?

Pronađite svoju ili pionirsku šapku svojih roditelja. Pogledajte stare slike. Videćete jednu značku, sa dva ponosna lica, kao u zaletu. Nije to samo obična komunistička ikonografija, to su Saša i Tamara, koji su kao mladi borci poginuli verujući u slobodu.

Njihovo prezime je Žuržul i oni su bili obični beogradski đaci, ali u njima je tekla vrela krv. Aleksandar (Saša) je bio izuzetno nadaren za crtanje. Rat ih je boleo, a mladi slikar je beležio sve njegove strahote i strepnje u radovima koji se i dalje mogu naći negde u školskoj arhivi OŠ “Karađorđe”, koju su pohađali.

Pridružujući se pokretu otpora okupaciji Beograda i zemlje, potpisali su sebi smrtnu presudu, ali su se upisali u večnost.

Tamara je ubijena 1944. godine, kada je imala samo 17 godina. Beogradska devojka, koja je uzela oružje da bi se borila, uzdigla se svojom tragičnom žrtvom među zvezde. Zarobljena je i streljana od strane četnika. Na nesreću, u borbi za slobodu nismo bili ujedinjeni, pa smo ginuli i u paralelnom, građanskom ratu, koji je Nemcima dobro došao…

Saša je bio zarobljen već 1942. i utamničen u Banjičkom logoru. Odatle se izvukao čudom! Bekstvo u slobodu je za njega značilo novi polet u borbi ali ga je smrt stigla pred sam kraj rata 1945. godine na krvavom Sremskom frontu.

Oni su, tako, postali simboli tadašnje nove ideologije: njihova mladost nije smela biti uzalud bačena, njihove ličnosti morale su postati uzor, a dela primer. Tako su završili na značci koju su potonje generacije sa ponosom kačile.

Ali, oni nisu proizvod jedne ideologije, iako ih je ona dobro iskoristila za svoju propagandu. Crvena zvezdica na njihovoj kapi nije značila puku borbu za komunizam, već za mnogo viši cilj: slobodu.

Jer u teškim danima kada je nacizam pregazio Evropu i sa njom i Beograd, bilo je dece kao što je Saša koji je prvog dana na tabli napisao “Nećemo da učimo nemački jezik”. Bilo je i mnogo devojčica kao Tamara koje nisu mogle da gledaju smrt svojih vršnjaka oko sebe, pa su u smrt i otišle, časno, u borbi.

Spomenik bratu i sestri nalazi se na njihovom skromnom počivalištu, u miru Novog Groblja. Njihova okamenjena tela, u zagrljaju, sa podignutom rukom i korakom napred, odudaraju od ostalih spomenika.

Mnogi koji ovde dođu da obiđu svoje najbliže prolaze pored ove skulpture i verovatno ne znaju priču o to dvoje hrabre beogradske dece i onome šta su simbolizovali. Pionirska značka je zauvek otišla u istoriju sa propašću ideologije koja ih je usvojila, ali njihova žrtva i poruka ovog spomenika je univerzalna, iznad svih ideologija – i večna.

Škola u koju su išli i dalje radi, kuća u kojoj su živeli još postoji. Red je i da obnovimo sećanje na njih.