Da ne beše jedne stare knjige i nekih stidljivo pomenutih uspomena gotovo da bi se zaboravila jedna “epizoda” iz novije beogradske istorije, intirigantna i “kontroverzna” čak… O tome kako su beogradski “mangupi” išli da polažu “brucoški ispit” i to u – Zemun.
Jer, tamo je u jednom trenutku, tamo negde odmah posle Prvog svetskog rata i promene granica, bio pravi “ljubavni Eldorado” za ceo Beograd, a zemunska “ulica crvenih fenjera” izgledala skoro isto pa kao njene “bliznakinje” u Pešti ili Beču.
Zemun i Beograd su od 1918. godine bili jedna država, a od 1934. i zvanično isti grad, ali kada je osnovana Kraljevina SHS ona je činila brojne oblasti koje su vekovima prethodno bile pod različitim pravnim sistemima. Od otomanskog do austro-ugarskog, a ovaj drugi važio je na teritoriji severne Srbije, pa i u Zemunu.
Novo stanje je zahtevalo izvesno vremena da se stvori jedinstveni pravni sistem. A ovo prilagođavanje išlo je naruku vlasnicima zemunskih javnih kuća, kojima su brodovima samo pristizale mušterije!
Ulica crvenih fenjera bila je Ribarska, današnja Fruškogorska.
Očito je da su stari Zemunci hteli da se u jednom trenutku otarase ulice koja je svojim običnim imenom ipak bila nadaleko poznata. Stešnjena, a opet u strogom centru donjeg grada, tek malo izdvojena od institucija i crkava, ova ulica bila je raj za blud i razvrat.
Mnoge brucoše vodile su tamo starije kolege da “polože ispit“. A u jednoj sobi našli bi se ne samo mladi, već i gospoda. Ali, ne i oficiri. Oni su imali svoju kuću. Od pet javnih kuća jedna je bila rezervisana za njih.
Najpoznatija javna kuća bila je “Matina kuća ljubavi”.
Javne kuće bile su pristojnog izgleda, a crveni fenjer koji je svetleo na ulazu značio je dobrodošlicu za sve muškarce koji bi želeli “intimnu zabavu”.
Unutra je atmosfera bila naglašeno srdačna, a ljudi su se opuštali uz sporu klavirsku muziku i alkohol. Neko je voleo da popije dobru staru komovicu ili klekovaču, a neko šeri brendi, možda pomalo i od treme pred odlazak u odaju… Kada bi svirač napravio pauzu, krenuo bi valcer.
Tompusi, cigaršpicevi ostavljali su oblake dima u kojima bi zainteresovani momci merkali devojke. Čuo bi se žagor, parovi bi se šetali po sobi ili stajali sa strane. A kad dođe vreme – prelazili bi u sobe gde su se bolje upoznavali.
I ta ljubav za jednu noć iskusnoj “gospodi” je bila rutina i nedeljno olakšanje, ali mnogim brucošima koji su “polagali životni ispit” ona bi ostala u trajnom pamćenju.
Odnos sa prostitutkom bio je nekima od njih i prva životna lekcija koju su dobili van kuće.
Ljubav je slatka ali tu je neće steći. Devojka će im reći par slatkih reči, odglumiće da joj prijaju njihovi nespretni ljubavni pokreti, i daće im noć za pamćenje, ali već sutra će doći neko drugi.
Ko je dobro izvukao pouku, potražio bi ubrzo pravu ljubav izvan Ribarske ulice…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
