Prvi kućni dostavljači krenuli su na Novom Beogradu kao “leteći trgovci”

Jedna od stvari koju nam je donela pandemija, odnosno, restriktivne mere koje su morale da budu uvedene dok se nije našla vakcina i bolest obuzdala, bila je i kućna dostava.

Onlajn servisi su se od marta 2020. godine usijali od narudžbina, najčešće hrane, koje su Beograđani tražili da im se isporuči do vrata stana, najpre u nemogućnosti da izlaze, a zatim, kad su sve mere ograničenog kretanja ukinute, i po stečenoj navici. Danas je usluga kućne dostave u pravom “bumu”, ali malo ko zna da ona – ipak nije izum našeg vremena.

Odnosno, da je kućna dostava postojala i pre interneta, i da su je velike beogradske trgovine uvele u svoju ponudu, kao ekskluzivnost, još pre pola veka.

Počelo je uz teškoće: do tada sveprisutan bakalski način trgovine dugo se održavao u većini beogradskih prodavnica. Na zatvorena vrata dućana nailazila je svaka novina u načinu prodaje i retko koji poslovođa se usuđivao da se okrene modernijem i praktičnijem načinu poslovanja, a mušterija nikako nije mogla da dostigne status „njegovog veličanstva”.

Na sve to, iako je Beograd sedamdesetih godina 20. veka već bio milionski grad, broj prodavnica u kojima su se Beograđani snabdevali bio je i dalje prilično mali. Tržišni inspektori su stalno obilazili dućane, ali potrošače je bilo jako teško odbraniti od zakidanja na vagi, svojevoljnog povećanja cena ili nehigijenskih pakovanja robe.

U to vreme jedino je odskakalo Trgovinsko preduzeće robnih kuća „Beograd”.

Njima novine nisu bile strane i prvi su u prestonicu uveli takozvane „leteće prodavce” koji su robu poručenu telefonom donosili mušterijama „na noge”. Imali su na raspolaganju kamionete kojima su mnogli da snabdevaju na stotine potrošača dnevno.

Prvi eksperiment sroveden je u Novom Beogradu. Iako su u početku potrošači bili nepoverljivi, trgovci nisu odustajali. Poslovođe su uzimale telefonski imenik u ruke i javljali se potencijalnim mušterijama sa pitanjem šta im treba.

Kasnije su štampana obaveštenja sa brojevima telefona i uspeh nije izostajao. Ovu privilegiju su odmah zatim dobili i Zemunci, a oni iz centra grada mogli su da poruče namirnice jedino iz samoposluge u Knez Mihajlovoj ulici.

U to vreme uvedeni su i katalozi iz kojih je mogla da se poruči neprehrambena roba, pa su tako mušterije iz bilo kog dela zemlje pismom poručivale, a poštom dobijali poručeni proizvod na kućnu adresu.

Taj recept pridobijanja mušterija prepisali su zatim i u zagrebačkom lancu trgovina „Na-ma”.

Spisak standardnih namirnica štampan je na formularu, a potrošač je poručivao tako što je zaokruživao ono što mu treba. Takav način kupovine bio je praktičan za mesečne nabavke, jer posle primanja plate i krojenja kućnog budžeta, domaćica je mogla da napravi spisak, pošalje ga preko svog poštara ili poruči telefonom, a roba bi ubrzo stizala uz pomoć raznosača.

Početkom sedamdesetih godina, međutim, Robne kuće „Beograd” su imale samo tri samoposluge u kojima su se Beograđani snabdevali na ovakav način, pa je ovakav vid trgovine bio privilegija malog broja ljudi. Daleko veći broj prodavnica imali su Centroprom, Banovo brdo, Mlinsko-pekarska industrija, Gradsko mlekarstvo, Poljoprivredni kombinat „Beograd”, Mesopromet i Beogradske klanice, a oni, uprkos svemu, nisu bili spremni da se više angažuju zarad novih mušterija.

Broj telefonskih potrošača u Novom Beogradu, koji je prvi uveo „leteće prodavce”, rastao je neverovatnom brzinom.

Od 230 kupaca u oktobru 1969, skočio je u novembru na 420, da bi ih u decembru bilo oko 500.

Čak 70 odsto njih kupovalo je bakaluk za čitav mesec, a prema statistici najveći broj porudžbina primao se od 28. do 3. u mesecu kada su stizale plate u većini preduzeća. Roba se slala istog dana posle poziva, a  pošto su se upoznali sa mnogim telefonskim kupcima, prodavci su nosili sve što bi oni poželeli i vrlo brzo nije bilo nikakvih ograničenja.

Nije, međutim, samo prihvatanje novina u prodaji mučilo beogradske potrošače. Retko ko od trgovaca mogao je, recimo, da usluži strance, s obzirom da je retko ko od njih znao strani jezik.

Time je moglo da se pohvali samo par dućana u strogom centru grada. Takođe iza tezge je bilo malo onih koji uopšte znaju šta prodaju.

Zbog toga je Centar za stručno obrazovanje kadrova u trgovini organizovao s vremena na vreme kurseve. Više od 3.000 polaznika učilo je tom prilikom o zakonima tržišta, organizaciji poslova u samoposlugama, kako se higijenski rukuje namirnicama, kako se prodaju TV aparati…

Za devet godina kroz Centar je prošlo oko 35.000 radnika, što je bilo oko 10 odsto od ukupnog broja zaposlenih u marketima. To je, međutim, bilo nedovoljno pošto je jedan radnik nekada završavao i po tri seminara, kao što je slučaj sa poslovođama iz robmih kuća „Beograd” i „Vračar”, dok iz ostalih trgovinskih preduzeća uopšte nisu znali šta je usavršavanje.

Mnogo muka zadavala je i neispravnost namirnica i loša higijena u objektima.

Sanitarna inspekcija je u decembru 1970. utrošila oko 200.000 dinara za kontrolisanje 5.620 uzoraka prehrambenih proizvoda. Polovina, nažalost, nije bila ispravna!

A od 2.605 radnika čije je zdravlje kontrolisano, čak 1.366 bilo je kliconoša koji su prodavali namirnice. To znači da su svakog trenutka mogli da zaraze potrošače.

Među beogradskim trgovcima sedamdesetih godina izuzetak su bili zaposleni u parfimerijama „Jasmin” u kojima su umesto prodavaca zapošljavali školovane kozmetičare.