6 miliona telefonskih razgovora – 1913. godine!

Već samo petnaest godina nakon uvođenja prve javne telefonske mreže 5. oktobra 1899. godine, Beograd se tehnološki izmenio do neprepoznatljivosti u odnosu na tu godinu kada je zakoračio u novu telekomunikacionu eru.

Mreža se toliko razgranala da je do 1914. godine, u sam osvit Prvog svetskog rata, grad imao 2.373 pretplatnika i – 2.772 aparata. Telefon je već postajao nasušna potreba, o čemu svedoči i podatak da je još 500 građana u tim danima imalo podnete molbe čekajući na svoju vezu.

Beograd je postao pravi “mravinjak” telefonskih žica. Ukupna dužina vazdušnih linija iznosila je 120 kilometara, dok je ispod zemlje bilo položeno 18 kilometara kablova.

A koliko su Beograđani prigrlili tu novu mogućnost za međusobno komuniciranje, svedoči i podatak da je samo tokom 1913. godine obavljeno za to doba neverovatnih 6.156.710 razgovora u gradskom saobraćaju! Da bi se razumele proporcije: Beograd je u to vreme imao nešto malo preko 85.000 stanovnika.

Najviše se razgovaralo pre podne, pa je tako u jednom danu, recimo, zabeleženo 8.779 takvih razgovora, u popodnevnim satima 8.062, dok je noću grad utihnuo sa svega 3.013 razgovora.

Država je od ovog posla 1913. godine prihodovala 292.763 dinara. Najveći deo prihoda dolazio je od same pretplate 212.767 dinara, ali se novac slivao i od međugradskih poziva kojih je u 1913. zabeleženo 12.475, ali i 25.253 dinara od taksi za seobu i nove instalacije.

Iza ovog ogromnog saobraćaja stajalo je ukupno 166 telefonistkinja. Od tog broja, njih 85 je radilo direktno u aparatnoj dvorani, sedeći nepomično po sedam sati dnevno i opslužujući stotine brojeva na sat.

Jer, treba podsetiti, tadašnji sistem bio je takav da telefoni nisu imali brojčanik već se podizanjem slušalice uspostavljao kontakt sa centralom, nakon čega bi onaj ko zove izdiktirao telefonistkinji broj sa kojim želi da razgovara.

Telefonistkinja bi zatim putem umetanja kablova u posebnom aparatu pozivala želeljeni broj i obaveštavala onog ko bi se javio da ima poziv i pitala da li želi da ga preuzme.

Nažalost, Beograđani su neretko ispoljavali lošu narav. Mislili su neki da ih te žene koje nisu imale vremena ni za kratki odmor prisluškuju, pa je svako ko je sumnjao u njihov rad bio pozivan da poseti centralu na deset minuta i sam se uveri da “biti telefonistkinja znači imati mnogo, mnogo strpljenja i imati živce od čelika”.

Beograd je tada, preko ove požrtvovane službe, bio direktno telefonski povezan sa Zemunom, Novim Sadom, Budimpeštom i Sofijom, čime je definitivno postajao deo modernog sveta.