Septembar je 1936. godine, centar Beograda u potpunom kolapsu.
Žandarmi, oznojeni i užurbani, očajnički pokušavaju da regulišu saobraćaj ispred bioskopa “Koloseum” u ulici Kralja Milana jer su automobili, zbog nepregledne mase ljudi, prisiljeni da voze “nepropisnom stranom”. Prolaznici se guraju, vratovi se istežu, a redovi ispred bioskopskih blagajni protežu se u nedogled.
Šta je razlog? Razlog je ono što bismo danas nazvali “blokbaster premijerom”. Beograđani su tih dana satima stajali na trotoaru kako bi po prvi put u životu doživeli – “plastični film”.
Da danas nekome ispričate kako su naši preci pre skoro devet decenija sedeli u mraku bioskopske sale noseći specijalne naočare da bi videli dubinu prostora, verovatno bi vas taj neko bledo gledao ili ismejao. U kolektivnoj svesti 3D je “moderan izum”, nešto što pripada eri digitalizacije i kompjuterskih efekata.
Čak i oni stariji se sa nostalgijom sećaju 1983. godine i filma “Ajkula 3D” kao prvog velikog susreta sa tom tehnologijom sa sve onim čudnim kartonskim naočarima sa jednim plavim, a drugim crvenim “staklom“.
Ipak, Beograd je bio centar filmske revolucije dok je Holivud još uvek učio kako da pravilno sinhronizuje zvuk.
Prestonička publika je 1936. nosila naočari sa zelenom i crvenom plastikom. Princip, koji je osmislio vizionar Dinos di Oron, bio je fascinantno sličan današnjem: kamera sa “dva oka” snimala je sliku, a mozak gledaoca je, kroz filtere boja, spajao te dve projekcije u jednu, stvarajući savršenu iluziju da predmeti napuštaju platno.
Zamislite gospodu u uštirkanim kragnama i dame u elegantnim haljinama kako se u trenutku panično saginju u svojim sedištima jer lopta izleće direktno iz platna pravo u njihovu glavu, a kostur lebdi u prostoru tu na dohvat ruke, izazivajući krike u mraku.
Nije to bio pravi pravcati film, već skup kratkih snimaka koji je pokazivao u kom pravcu nameravaju da idu kinematografija i tehnologija ruku pod ruku.
Tadašnji novinari nisu ovo videli samo kao jeftin trik za zabavu masa. U njihovim tekstovima je provejava neverovatan vizionarski duh.
Pisali su da će “plastični film” biti “ogromna dobit za filmsku umetnost” jer će konačno omogućiti da na ravnom kvadratu platna oživi surova stvarnost.
Ono što je najfascinantnije u ovoj priči nije sama izuzetna tehnologija, već duh tadašnjeg Beograda. Dok su se svetske sile polako, ali neumitno, pripremale za najkrvaviji rat u istoriji, naša prestonica je disala punim plućima moderne civilizacije.
Danas bi prikazivanje tog prizora ljudi sa ovim naočarima u nekom istorijskom filmu o tridesetim godinama verovatno bilo proglašeno za anahronizam ili grešku scenariste. Ali istina je drugačija – Beograd je bio moderna metropola koja je prigrlila 3D decenijama pre nego što je digitalna era uopšte fascinirala ostatak sveta.
Taj “plastični film” bio je prozor u budućnost koji se, igrom istorijskih okolnosti, na neko vreme zatvorio.
Ali ostaje činjenica koja služi na ponos, a to je da Beograd nije čekao svet – Beograd je svet dovodio kod sebe.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
