Dežurni milicioner je te noći strpljivo šetao mirnom obrenovačkom ulicom. Posmatrao je retke osvetljene prozore po kućama i povremeno zastajkivao. Drum je bio prazan i samo bi se čula u daljini poneka seoska kola. Noć je bila tiha, bližilo se 23 časa, bio je 5. avgust 1956.
Milicioner je stajao u senci jednog drveta i gledao prema vijugavoj liniji puta, dok je iz daljine dopirao zvuk automobliskog motora. U tom trenutku ukazala su se dva fara u mraku. „Suviše brzo vozi“, pomislio je u trenutku dok je podizao tablicu „Stop“. Automobil je produžio drumom vozeći preko 100 kilometara na sat.
Sutradan je u stanicu milicije u Obrenovcu javljeno da su te noći u mestu izvršene dve provalne krađe, a u obližnjem Bariču jedno razbojništvo. Samo dan ranije provalne krađe dogodile su se obližnjim selima Zabrežju i Stublinama. Počinioci su ostavili veliki sovjetski automobil ZIS na obližnjem putu kada im je ponestalo benzina. Znalo se da su otišli u Beograd, ali ne i kako.
Prvi incident koji je u operativnoj arhivi otvoren kao „NN provalnici“ odigrao se 2. i 3. aprila. Tada je oko ponoći neko obio prodavnicu u Obrenovcu i odneo robu u vrednosti od 300.000 ondašnjih dinara.
Krađa je bila interesantna zbog načina na koji je izvršena. Provalnici su vešto skinuli katanac na ulaznim vratima, a zatim pokrili staklo blatom, razbili ga i nečujno ušli unutra. Uviđaj je urađen ujutru, ali nije dao neke rezultate. Izvršioci su bili nepoznati, a sumnje nisu bile dovoljne da se pokrene postupak.
Vreme je prolazilo, a dokaza nije bilo. Početkom juna stigla je nova vest o još jednoj obijenoj prodavnici. Odneto je 150.000 dinara, a jedini svedok bio je jedan učenik u privredi. Međutim, pošto je mislio da su lopovi slučajni prolaznici nije im dobro video lice.
Desetak dana kasnije stiglo je novo obaveštenje. Obijena je prodavnica duvana u centru. Sumnjalo se na grupu maloletnika, ali svaki od njih imao je alibi i pokazalo se da nisu bili umešani u provalu.
Međutim, jedna pomalo beznačajna stvar iz prvog slučaja zainteresovala je inspektore. Naime, pronađen je šrafciger koji je služio za fine mehaničarske operacije. Odmah je proveren, čekao se izveštaj iz nekoliko preduzeća, ali opet bezuspešno.
Tada se pristupilo ispitivanju automobila ZIS i u njemu je pronađena jedna cedulja, ali na njoj se gotovo ništa nije videlo. Zgužvano parče papira bačeno između dva sedišta nije davalo baš mnogo nade, dimenzija oko 2 do 3 centimetara, a na uglu je imalo ostatke četvrtastog pečata J.A. Ostalo je bilo uprljano. Hitno je proveren vlasnik ZIS-a i ustanovljeno je da auto pripada Sekretarijatu za komunalne poslove, a znalo se i ime šofera. Međutim, on je nestanak vozila već prijavio i tvrdio da su mu auto ukrali ispred kuće u Žarkovu.
Čekali su se još analiza otisaka prstiju i nalaz u direkciji tadašnje avio kompanije JAT– a, pošto se sumnjalo da je pečat na ceduljici njihov.
Vrlo brzo utvrđeno je da je pečat stvarno JAT-ov, a brzo je utvrđeno i kome pripada: u pitanju je bio aviomehaničar N.T.
On je već bio na saslušanju povodom jedne od provala, ali je zbog nedostatka dokaza pušten.
Odmah ujutru pretresen je njegov stan, kao i skloništa njegovih pomagača.
Na đubrištu kod njegove kuće je pronađena stara krpa za koju se činilo da nema nikakvu važnost, ali je i ona otkrila neke detalje. U njoj su bile sakrivene kutije žileta i šivaćih igala. U gumenoj čizmi, pronađenoj u dvorištu nalazili su se broševi, a u čarapama prstenje i čokolade. U golubarniku je bio sakriven novac, ali i još mnogo ukradene robe.
Jedna stvar je ipak nedostajala – priznanje okrivljenih.
Inspektorima je to bilo potrebno kako bi utvrdili detalje.
Privedena su još trojica mangupa, a da nijedan od njih nije znao za hapšenje svojih „kolega“. Na saslušanju ih je kopkala sumnja ko je progovorio i ocinkario miliciji.
Jedan od okrivljenih je čak tvrdio da auto nije ukraden, već da im ga je vozač davao i zajedno sa njima išao u provale.
Tako je klupko počelo da se odmotava. Islednik je mnogo toga doznao već od prvookrivljenog. Otkrio je, između ostalog, kako su želeli da dostignu nivo američkih gangstera, da su se sastajali obično noću u lokalima „Ankara“ i „Bistro“, dolazili su jedan po jedan, a onda se okupljali u uglu kafane.
Dogovori su kratko trajali, pošto su bili u strahu da ih gosti ne „provale“.
Polazili su u ponoć, a automobil ih je čekao u Žarkovu. Sa sobom su uvek imali oružje i obijački alat. Izvesni Mirko je bio vešt obijač i bio je zadužen da skida katance, a onda bi upadali ostali i uzimali sve vredno iz radnje. Ukradeno su nosili u skrovišta, pa kasnije prodavali preko jataka.
Milicija je otkrila da su napravili više od 20 velikih provala. Tom prilikom otkriveni su i jataci, ali i mnogi sitni provalnici koji su im s vremena na vreme pomagali.
U brzom sudskom postupku osuđeni su na izuzetno duge kazne zatvora.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…