Svakojake zavrzlame bile su oduvek svojstvene beogradskoj čaršiji. O njima se nadugo raspredalo po prestoničkim sokacima i večernjim sedeljkama.
Tako je početkom tridesetih godina prošlog veka Beograđanima bila vrlo interesantna priča o jednom nesvakidašnjem probisvetu ondašnjeg Beograda. Bio je to izvesni N. N. koji je imao bezbroj izmišljenih imena i – čak pet zakonitih supruga!
Sa svih pet je stao pred oltar i zakleo im se na večnu ljubav iako je još uvek bio u braku sa prethodnom suprugom.
Pričalo se u varoši da nije voleo uopšte da radi, ali je zato izgleda voleo da se ženi. Predstavljajući se kao imućni inženjer Oto Kodega najpre je zaprosio Štefaniju iz jedne parfimerije na Čukarici.
– Bio je lepe spoljašnjosti i ja sam se brzo zaljubila – pričala je prevarena mlada. – Sa mojom platom započeli smo zajednički život. I bilo nam je lepo.
Ali, ubrzo je mladoženja morao na put. Otišao je u Kulu gde je upoznao bogatu udovicu, gospođu Etelku. Za nju je bio grof Oliver koji poseduje veliko imanje u Mađarskoj. Posle samo dve nedelje stali su pred oltar. Hvalila se Etelka da mu je kod nje bilo jako lepo:
– Za samo dva meseca zajedničkog života ugojio se osam kilograma. Kod mene se bez sumnje dobro osećao.
Prestoničkom donžuanu je, međutim, u provinciji bilo jako dosadno. To nije bilo mesto gde je on mogao da nastavi da živi. Želeo je nove izazove.
Ponovo se obreo u Beograd, ali sada pod imenom Dragan Blažek. Upoznao je Stevku, ubrzo se uselio u njen stan i venčali su se. Naravno opet pod novim imenom. Lažna dokumenta za ovog prevaranta izgleda da su bila najmanji problem.
Za novu treću ženu bio je oficir koji je pritom završio i tehniku. Mlad, lep i ambiciozan nikako nije mogao da se opredeli kojom profesijom da se bavi, hvalila se Stevka svojoj rodbini i drugaricama.
– Živeli smo srećno, ali skromno – pričala je mlada prevarena devojka. – Moj ušteđeni novac je doduše brzo nestao, ali i ja sam nešto potrošila. Stanovali smo u Zemunu, a on je poslom često putovao.
Nije Stevka ni mogla da nasluti da su ta česta poslovna putovanja ustvari bila samo preko mosta, u Beograd, gde je upoznao svoju četvrtu suprugu, učiteljicu Vidosavu.
Imponovalo joj je da se druži sa čovekom koji je vikendom lovio sa ministrima:
– U braku je bio idealan domaćin – pričala je beogradska učiteljica. – Ceo komšiluk mi je zavideo. Sve je išlo po mojoj volji. To mi je ponekad i smetalo. Bio je mnogo fin. Govorila sam mu ponekad da bi trebalo da bude muškarčina, pa da mi malo i podvikne.
Vidosavi je jedini problem bio što joj je čovek poslom bio svakodnevno u Pančevačkom ritu, a to je za predratni Beograd bilo prilično daleko. Zbog toga često nije dolazio kući na konak. Nije ni slutila učiteljica da je njen voljeni suprug bio u potrazi za novom ženom.
Sada se kao inženjer Kamenski oženio peti put i to bankarskom službenicom Dragicom.
Nova izabranica njegovog srca nije baš bila mnogo zaljubljena u njega, ali je na navaljivanje rodbine odlučila da ne propusti dobru priliku. Svadba je bila u Sabornoj crkvi, ručak u “Imeprijalu”, a čestitanje u porodičnoj kući na Terazijama.
Ko zna koliko bi još žena beogradski probisvet još prevario da mu se slika sa poslednjeg, tako glamuroznog, venčanja nije pojavila u novinama kao vest o životu uspešnih u prestonici.
Četiri žene su ga prepoznale i dotrčale u policiju. Sve četiri su tog proleća 1934. svog zakonitog muža prijavile isledničkoj kancelariji.
Oliver, Oto, Dragan Blažek, Kamenski, i ko zna koja je sve imena nosio ovaj donžuan, nije poricao učinjeno i kroz suze se pravdao: “Nisam krao i ubijao. Eto samo sam se ženio!”
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
