Zauvek iščezle: beogradske ciglane

Nekadašnja naselja Kneza Pavla, Kraljevića Andreje i Bulbulder imala su pre Drugog svetskog rata čak sedam ciglana.

Sve one radile su punom parom i zadovoljavale tadašnje potrebe za građevinskim materijalom. Njihovi vlasnici izabrali su za svoju industriju zemljišta koja su tada bila udaljena od krajnjih naselja Beograda. Na usamljenim poljima podignute su sušionice i veliki dimnjaci čiji gar nije nikome smetao.

Tako je početkom 20. veka na Zvezdari  bila razvijena ozbiljna ciglarska industrija, koja je snabdevala građevinare iz celog grada, pa i delova uže Srbije.

Eksploatisana je za cigle zemlja u dubini od devet metara, ali ta dubina nije potkopavala temelje tuđih kuća, niti je u usamljenom kraju prolaznicima pretila opasnost od strmoglavo iskopanih šanaca, jer osim radnika koji su prolazili tim krajem, niko drugi nije imao potrebu. Tako je, bar, bilo na početku. Kasnije je sve poprimilo drugačiju dimenziju…

Najpoznatije ciglane bile su na Zvezdari I to “Milišić”, “Braća Jaćimović” i “Brunclikova” ciglana.

Milišić ciglana je otvorena je 1906 godine I nalazila se na uglu ulica Svetog Nikole i Varovničke i ona je najduže opstala, radila je i posle Drugog svetskog rata. Ona je, nažalost, ostala upamćena i po tome što je služila kao nemački logor tokom rata.

Jaćimovića ciglana (ili Domus ciglana) bila je na mestu današnje Cvetkove pijace, na velikom prostoru između Bulevara i ulica Vjekoslava Kovača, Milana Rakića, Volgine i Deskaševe. Za vreme rata i okupacije nije radila uprkos pritiscima kvislinških vlasti na vlasnika, ali je ipak po okončanju rata nacionalizovana, čime je prestala da postoji.

Brunclikova ciglana obuhvatala je široki prostor oko današnje Šeste gimnazije. Park ispred današnje gimnazije napravljen je na mestu gde su stajale peći gde se pekla cigla. Ova ciglana prestala je da radi početkom rata, a peć je srušena negde u periodu između 1951. i 1952 godine u dobrovoljnim radnim akcijama.

Međutim, kada je posle rata počeo da puca tesan obruč Beograda, po pustim poljanama periferije iznikla su nova naselja. Tako se jednog dana sedam ciglana našlo usred gusto naseljenih kuća i posatale su centar nevolje okolnih stanovnika. A velike građevinske potrebe iziskivale su proširenje postojećih proizvodnji i zahvatale nove površine zemljišta.

Pored toga u eksploataciji cigle za zemlju išlo se toliko daleko da između ciglarskih terena i prostora na kome su podignute zgrade visinska razlika je iznosila oko šest metara. Događalo se da se kopalo tik uz zgrade u kojima se stanovalo, pa im je pretila opasnost od rušenja.

Opstanak ciglana doveden je u pitanje i činjenicom da su roditelji često iz provalija izvlačili svoju teško ugruvanu decu koja bi se tokom igre smaknula i padala u dubinu. To se događalo čak i odraslima, naročito noću, pošto je prostor oko ciglana bio potpuno neobezbeđen.

Društva za uređenje i ulepšavanje naselja Kneza Pavla, Kraljevića Andreje i Bulburdera neprestano su podnosila vlastima predstavke i tražila da se oslobode ciglana, a da se prostor na kojima su one osposobi za zidanje privatnih kuća. Predlog je bio da se ciglanama dozvoli iskorišćavanje terena koje su imale u eksploataciji pre rata.

Samim tim, vremenom bile bi prinuđene da se isele sa tih imanja kad iskoriste određenu količinu zemlje za proizvodnju cigle.

Tri društva za uređenje i ulepšavanje svojih krajeva tražili su od Beogradske opštine da se donese pravilnik o radu ciglana, koji bi odredio određen rok u kome bi ciglane morale da se uklone i da se zemljište osposobi za zidanje.

Gar iz dimnjaka, koji je pokrivao susedna dvorišta udešena za uživanje u ovom kraju, sličnom vazdušnoj banji, za najbliže komšije ciglanama postajao je nepodnošljiv.

Zabeleženo je i da su mnogi vlasnici ciglana gradili zgrade za svoje radnike, doduše u njima su bili stanovi sa samo jednom sobom i eventualno kujnom. Neke od njih i danas postoje na Zvezdari.