Zašto su morali da uvedu prijemni za beogradske gimnazije još pre 173 godine

Pre tačno 173 godine, odnosno tokom školske 1849/50. godine, širom Кneževine Srbije održani su prvi prijemni ispiti za sve gimnazijalce.

Ova mera doneta je na zahtev direktora Beogradske gimnazije Luke Pavlovića, zbog neujednačenog osnovnog obrazovanja među učenicima koje je, kako je on govorio, bilo vrlo uočljivo.

U svom izveštaju ,,Visokoslavnomu Popečiteljstvu Prosveštenija” (ekvivalent današnjem Ministarstvu prosvete i obrazovanja) od 10. decembra 1849. godine, direktor Pavlović je izneo da je dosta đaka iz ,,četvrtog razreda nepripravno došlo u Gimnaziju i da pravilno čitati niti iz ustno pisati ne znadu, a u računu su toliko nevešti da nisu kadri jedan broj s deseticama hiljada napisati ili napisan izgovoriti“.

Da se zbog ovakvih učenika ne bi stvarale poteškoće u radu, direktor je predložio da svi koji žele da upišu gimnaziju ,,moraju da se jednom ispitu podvrgnu, naročito iz čitanja, izustnog pisanja i računice”.

Popečiteljstvo (Ministarstvo prosvete) je uvažilo predlog direktora i 15. decembra 1849. godine ustanovilo je obavezno polaganje prijemnog ispita pri upisu u prvi razred gimnazije ,,iz predmeta za pomenuti osnovni razred propisani, a naročito za računice i kazovnog pisanja i čitanja”.

Кvalitet đaka je umnogome poboljšan uvođenjem prijemnog ispita i nagomilavanje učenika u nižim razredima bilo je usporeno. U to vreme Beograd je imao kao višu školu samo ,,Licej” (Liceum Knjaževstva Srpskog), a od srednjih škola jednu ,,punu” gimnaziju od šest razreda, današnju Prvu beogradsku gimnaziju i jednu stručnu školu, koja je nešto približno današnjim ekonomskim školama, a zvala se Poslovno-trgovačko učilište.

U unutrašnjosti Srbije su postojale još tri polugimnazije sa po tri razreda – u Šapcu, Кragujevcu i Negotinu.

Broj nastavnika je bio izuzetno mali, pa ih je tako u celoj Кneževini Srbiji bilo, kao recimo, danas u jednoj školi sa 600 do 700 đaka. U školskoj 1849/50 godini aktivna su samo 32 profesora, a vcećina ih je predavala u Beogradu. Na Liceju ih je bilo 11, Gimnaziji sedam, Poslovno-trgovačkom učilištu tri, u Кragujevcu četiri profesora isto kao i u Šapcu, dok je Negotin imao tri profesora.

Profesorske plate bile su različite, svrstane u tri grupe i zavisile su od stepena njihovog obrazovanja. Profesori iz ,,Liceja” su dobijali od 350 do 600 talira godišnje, oni iz beogradske Gimnazije 350, direktor je imao 400 talira, a slično je bilo i u Trgovačkoj školi.

Predavači iz polu-gimnazije primali su 250 talira godišnje. Svi profesori imali su, kao i ostali državni činovnici, svoje takozvane ,,kondukt liste” u kojima su im pretpostavljene starešine zapisivale opisne ocene o radu, vladanju i drugim sposobnostima.

U njima su, naprimer, mogle da se nađu i ovakve rečenice: “Sposoban je u izvršavanju svojih dužnosti i tačan. Naravi je dobre i dobrog pravedenija i obnoždenija” ili ” Naravi surove, vladanja i obnoždenija neprimerenog, vrlo retko crkvu pospeštava“, ili “Spletkaš i kavgadžija tako da je sa žiteljima ovdašnjim i na sudu bio”.

Ovo su, međutim, bile karakteristike profesora iz polugimnazija, dok se u kondukt listama beogradskih profesora uopšte nije govorilo o osobinama i karakteru nastavnika, već su se samo unosili podaci o rođenju, školskoj spremi, predmetu koji predaje i godinama službe.