Vrh Košutnjaka pretvoren u prostrane livade sa puno rupa

Tačno u podne knez namesnik Pavle Karađorđević i kneginja Olga stigli su u Košutnjak. Tamo se već bila okupila silna svetina.

Oni bogati tražili su najbolju poziciju jer su smatrali da im je baš tu mesto po društvenom statusu, a dovoljno skrajnuta od tog glamura dovijala se beogradska sirotinja i oni sa radničkim platama, da bar malo osete značaj svečanog dana.

I na tom obodu koji je razgraničavao prostor namenjen zvanicama od onih nezvanih šuškalo se o nečemu što će za ove potonje ostati većma nedostižno.

Znali su oni dobro za fudbal, pikali su loptu na svakom ćošku, na ulicama posutim kaldrmom, u prašini svojih malih dvorišta, na livadama periferije… Ali ovako nešto nikada uživo nisu videli!

Bilo je to na prvi dan Duhova, 31. maja 1936. godine. Supruga Vlade Ilića, mnogi će reći legendarnog, kako se u to doba zvalo, predsednika Beogradske opštine, predala je raskošni buket ruža kneginji u znak dobrodošlice, osveštan je temelj klupske zgrade u koji je knez Pavle onda postavio povelju na koju se upisao sa suprugom. Potom je knez u 12.30 časova uzeo štap i… zauvek se upisao u istoriju jednog novog sporta kod nas.

“Posle futbala, tenisa, vaterpola, ping-ponga, jedriličarstva, volejbala, bejzbola u Beogradu se od danas igra i golf – najotmeniji sport. Od svih evropskih prestonica, izuzev Tirane, Beograd je dobio poslednji golf igralište“, zabeležila je tadašnja štampa.

Golf-klub “Beograd” na Košutnjaku je tim kneževim udarcem započeo svoje postojanje.

Nakon Pavla lopticu u rupicu hitnuli su i uvaženi gosti – prvo nemački poslanik fon Heren, pa za njim predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinović, ministar šuma i rudnika Đura Janković, ministar građevine Dobrivoje Stošović, predsednik Senata Ljubomir Tomašić, britanska poslanica lejdi Kembel, francuska poslanica grofica Dampijer…

Naravno čast da prvoga dana pokažu svoje umeće imali su i članovi uprave golf-kluba “Beograd”, za čijeg je predsednika izabran dr Slavko Grujić koji se i najviše založio da se za nepune dve godine u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj prestonici, uredi takvo jedno mesto za, ponovićemo deo novinarskog izveštaja, najotmeniji sport.

On je kao diplomata 1935. poslat u London odakle je pratio i finansijski pomagao sve napore da teren bude na svetskom nivou.

U upravu su izabrani njegova supruga Mabel Grujić, koja je rođena u Zapadnoj Virdžiniji i bila osnivač Kola srpskih sestara, Milan Stojadinović, Žika Ilić, Božidar Purić, Vojislav Antonijević, Vasa Knežević, Milan Rakić, Tihomir Panić, Nikodije Bogdanović, Konstantin Stanković, Kosta Pavlović i Vlada Ilić, koji je održao tog 31. maja i govor.

“Golf, čije igralište danas otvaramo, koji se u izvesnim zemljama igra već vekovima, holandskog je porekla, ali je ubrzo prešao u Škotsku, u kojoj je golf postao tako popularan u petnaestom veku da je bacio u zasenak junački sport streljanje“, kazao je gradonačelnik Ilić.

Da ne bude zabune, nije on mislio da je streljanje, nego su tako nazivali streljaštvo. Znamo da vam je to jasno, al opet možda neko pogrešno protumači.

Pre negoli nastavimo citirajući predsednika Beogradske opštine koji se potrudio da neke važne detalje predoči okupljenom narodu, moramo da se vratimo tadašnjoj štampi koja je ovako opisala (ne)znanje javnosti:

“Beograđani su dosad golf igrališta videli samo na filmu. Po beogradskim bioskopima se često viđaju Englezi ili Amerikanci kako po terenu prekrivenom najlepšom travom, kao po nekom ćilimu, dugim motkama ubacuju lopticu u određenu rupu. Tada su se verovatno i upoznali s principima igre: pobeđuje onaj ko s manje udaraca ubaci loptu u rupu”.

Svega toga se na svoj način dotakao i Vlada Ilić, tako da njemu sada ponovo pridajemo pažnju:

“U našoj zemlji golf igralište postoji u Zagrebu, i evo sada ovakvo jedno igralište dobio je i Beograd. Ono je od danas otvoreno svakome ljubitelju ovog sporta“.

I opet se moramo osvrnuti na novinarski zapis s akcentom na pojam “najotmeniji sport”. Ako je takav, onda… Uostalom prosudite sami da li je “svakome ljubitelju ovog sporta”, kako je Ilić kazao, zaista bilo i dostupno finansijski. Upisnina u golf-klub iznosila je 1.000 ondašnjih dinara, dok je članarina koštala 1.200 dinara na godišnjem nivou.

Pošto nama sa ove distance te brojke malo znače, jer nemamo osećaj kolika je vrednost tog novca bila, daćemo vam kratak presek tadašnjeg finansijskog stanja u zemlji. Elem, te 1936. godine prosečna plata u Kraljevini Jugoslaviji iznosila je 909 dinara. U isto vreme u Francuskoj je kada se preračuna u dinare bila 2.356, Nemačkoj 1.760 i u SAD 5.500.

Da se kupi za jednu mesečnu radničku platu (naravno ne sve zajedno, nego pojedinačno količinski), odnosno, za godišnju članarinu za golf, moglo je, naprimer, 36 muških košulja, 72 litra ulja, 86 kilograma svinjetine ili 520 litara mleka.

Upute čitalaštvu kako stići do golf-kluba “Beograd” dali su novinari precizirajući da se “igralište nalazi na vrhu Košutnjaka i proteže se preko dva kilometra od samog Nemačkog groblja prema Rakovici“.

“Zbog jakog sunca preko leta i naglih promena vremena, igralište u Košutnjaku održaće se s mnogo truda”, pisala je štampa i obrazlagala da je “pre svega sagrađena naročita pumpa koja baca vodu iz doline na vrh brda, jer se igralište mora stalno kvasiti, da se trava ne bi sasušila. Onda travu treba negovati, šišati, valjkom redovno prelaziti preko terena, jer on mora biti ravan kao sto za bilijar“.

Da se sagledaju razmere koliko je koštalo zadovoljstvo da Beograd ostavi Tiranu usamljenu u zapećku kao jedinu prestonicu evropsku koja nije imala terene za golfere pomoćiće prethodno izneti podaci o prosečnim platama.

Knez Pavle je, rekosmo, povelju spustio u temelje klupske zgrade kao neku svojevrsnu vremensku kapsulu. Neka i ovaj tekst bude doprinos tom sećanju. Jer ostalo je samo sećanje.

Nemački poslanik fon Heren je imao čast da odmah nakon srpskog vladara odigra udarac. Pet godina kasnije, 6. aprila 1941, njegovi zemljaci sasuli su tone bombi na Beograd sejući smrt.

Taj nemački napad ugasio je golf-klub “Beograd”. Ni posle rata, u socijalizmu, nije bilo zainteresovanih da obnove njegov rad.

Tako punih 67 godina sve do 15. jula 2001. kada je ponovo osnovan pod istim imenom, ali na drugoj lokaciji. Sa Košutnjaka je izmešten na Adu Ciganliju gde se u naredne dve godine radilo na pripremama za svečano otvaranje. Novi teren je prve igrače primio 17. septembra 2003. godine. Sada tamo trenira i reprezentacija Srbije, organizuju se najveći turniri u zemlji, nacionalna prvenstva…

A ostvarenje tog sna je započelo 31. maja 1936. laganim dodirom loptice štapom u rukama kneza-namesnika.