Razni tramvaji su se kotrljali beogradskim ulicama svih ovih decenija.
I nazivali su ih kojekavim imenima, u zavisnosti od toga na šta su putnike podsećali što bojom što izgledom što poreklom. I danas se vozimo “španicima“, “švajcarcima“…
A da li ste nekada čuli za višnjički tramvaj?
Nisu šine tramvajske nikada išle do Višnjice. U pravu ste. Pa otkuda tramvaj?
Bila je fabrika tramvaja u Višnjici pa otuda ime? Ne!
Taj višnjički “tramvaj” je bio veoma popularan između dva svetska rata, posebno u godinama bližim onom potonjem, u vreme kada se Beograd ubrzano razvijao po ogledu na evropske metropole, a dojučerašnje periferije postajale deo modernoga grada.
U tim danima su sela poput Višnjice ili Mirijeva i dalje za tadašnje prilike bila poprilično daleko od prestonice, jer nije se preterano ulagalo u javni prevoz ka tim krajevima.
A opet bila su dovoljno blizu da su moderne zgrade i nova naselja glavnoga grada gledali kao na dlanu. I sve više su meštani Višnjice i ostalih sela imali potrebu da idu u Beograd što zbog posla, što zbog prodaje na nekoj od gradskih pijaca, što zbog kupovine koječega. Tada se rodila ideja o “višnjičkom tramvaju”.
Nije to bio prevoz onakav kakav su Beograđani imali, niti je išao šinama. To su zapravao pojedini promućurni seljaci osmislili – upregli bi svoje volove i prevozili putnike do grada i nazad. Naziv “tramvaj” koji su mu dali stanovnici Višnjice bio je autoironičan jer je pokazivao da je za njih jedini prevoz koji mogu da imaju – volovska zaprega. Pa šta ih onda sprečava da je cinično ne “krste” nazivom modernog prevoza…
Volovska zaprega je mogla da primi i desetak odraslih ljudi kada se lepo rasporede, a cena je bila dva dinara po osobi u jednom pravcu.
Iz današnje perspektive to je ličio na onaj, ko se seća od pre nekih dvadeset i kusur godina, popularni linijski taksi.
Samo što vozila nisu bila ista. Vlasnik volovskih kola bi sačekao da se napune i poterao bi lagano izlokanim putem.
Naravno, nije to bila ni brza ni udobna vožnja, ali značila je putnicima koji bi umorni mogli da odmore, posle kiše nisu se prljali gazeći po blatu, nisu habali obuću koja je uvek oskudevala…
A seljanin-prevoznik je samo jednom turom od Višnjice do Beograda i nazad sa po deset naplaćenih karata u oba pravca zarađivao 40 dinara. Ukoliko je imao vremena da zaposli i sebe i volove na “višnjičkom tramvaju” 20 dana u mesecu – u buđelar bi spakovao 800 dinara. To je recimo 1935. godine bila skoro pa prosečna plata zaposlenog u privredi, a koja je iznosila na nivou Kraljevine Jugoslavije 890 dinara.
Naslovna fotografija: Joel Martin Halpern
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
