Veštice u ukletoj kući u Marinkovoj bari

Evo kao da neko lupa ovako u zid. Čulo se lepo, započeo je svoju jezivu priču izvesni Božidar Švabić.

Mesecima unazad u Marinkovoj bari na svakom ćošku se govorilo samo o njegovoj ukletoj i omađijanoj kući. Svi su znali da su to učinile – veštice! Ali niko nije znao ko su one i zašto…

Kuću su zidali on i njegov brat Svetozar, dobre i vredne zanatlije, u Milutinovićevoj ulici na broju 20.

U njoj su živeli sa svojim ženama već neko vreme pre nego što su počeli da se nižu krajnje neobični događaji.

– Ispričao mi je brat kako je oko ponoći neka ruka dva puta udarala o zid. Nisam mu verovao. Jer, znate, dotle nisam verovao u vradžbine. Ali sutradan opet lupanje. E, sad sam se i ja pobunio! Izleteo sam iz kuće da vidim ko to lupa. Ali nigde nikoga – uzbuđeno je govorio Božidar a predstavnici beogradske štampe užurbano zapisivali.

Lupanje se nastavilo iz noći u noć. Ko mu je urekao dom? I sam se pitao. Ono jes’ da je njegov Svetozar bio sa mnogima u zavadi, ali nije verovao da bi neko zbog toga baš priređivao im scene od kojih su postali više nego uplašeni.

– Jednog dana dođosmo Svetozar i ja zajedno kući. Ulazim ja prvi, a Svetozar za mnom. Odjednom viknu: “Nemoj, Božidare, da ideš dalje. Evo žene pred tobom”. More, koje žene, upitah ga. “Pa, žena, ona žena što me davi svake večeri” –  pričao je Božidar:

– I stvarno, Svetozara je svake večeri davila jedna žena. Lepo mi vidimo kako Svetozar pade i koluta očima i dođe mu pena na usta, i bori se… Ušli smo u kuću kad ono iz tavanice padaju kamenčići. Lep, beo sitan šljunak. “To su čini“ – kazivao je Boža a njegov otac potvrđivao: “Jes’, jes’ i ja sam video. Lep, sitan beo šljunak”.

Veli i da su u nekom trenutku začuli strahovitu buku u kuhinji. Tamo je bilo sve ispreturano, a ništa polupano!

Kada se uveliko raširila priča po Marinkovoj bari, pa zašla i u beogradske sokake, na vratima Švabićevog doma pojavio se kum Živorad Vojčić da vidi može li im kako pomoći. Ali došao pijan, sa sve harmonikašem.

– I molim vas lepo, pijani ljudi da se bore protiv vradžbina? Ko je to još video! Nisu mogli ništa! – vajkao se Boža.

Tako se njihova muka i strah širili dok ne banu na njihov prag ciganka-vračara. Pustiše je unutra, ona pomirisa pa nasloni pramen kose na zid i povika:

– More opčinjena vam kuća! Sel’te se, ljudi, što pre! Jeste li našli neke konce oko kuće? A ovo što su zidovi popucali, mislite da je to što je kuća nova pa se sleže? Bože sačuvaj! To su čini.

I zaista bilo je i konca, i popucali zidovi, kazivao je Švabić radoznalima, dok se oko njih skupljala svetina da još jedared čuje užasne detalje.

– Bez duše ranim jutrom uleti kod mene Svetozareva žena Radmila. Bleda, a oči su joj unezvereno lutale tamo-amo: “Pomagaj, brate. Svetozara vezaše!” On je sedeo u postelji, ruke mu bile vezane nekom kučinom. Kučina sa sedam čvorova! Ne može to da je slučajno!

U njihom domu zavladao je nemir. Sveta je hteo da se odseli. Dugo su većali, ubeđivali se… I naposletku su Švabići potkraj oktobra 1936. napustili kuću. Rešili su da je prodaju. Niko nije hteo. Onda su razglasili da je daju budzašto, samo da više ne bude njihova.

Ali ceo slučaj je već bio stigao do policije, a da Boža i njegovi nisu ni znali. Pažljivo su inspektori sklapali kockice, ne raspitujući se previše, a kad su to i činili glumili su obične građane koji su čuli da se u Marinkovoj bari nešto mnogo čudno dešava.

Poslednji potez je povukao šef beogradske krivične policije Rade Petrović.

Naredio je da se uhapse Svetozareva žena Radmila, i još tri muškarca: Steva Čelić, Petar Veličković i Aleksandar Lalić.

Ispostavilo se da je Radmila bila veoma intimna sa ovim ljudima i varala muža. Hteli su da ga slude, da napusti ženu, da oteraju Švabiće, a onda “ukleta” kuća da ostane njoj i da mogu da joj dolaze kad god im je volja.

Međutim, na kraju su svo četvoro završili na psihijatriji Opšte državne bolnice, a lekarima je naloženo da se dobro pobrinu za “veštice koje su davile Svetozara”.

Ova epizoda o strahu koji se mesecima širio Marinkovom barom ostaje kao neobičan spomenik beogradskom mentalitetu tog vremena, gradu koji je s jedne strane postao moderna prestonica, a s druge još uvek duboko gazio po blatu sujeverja. Neko bi rekao da ni danas nije drugačije.