Umesto blagostanja – iseljavanje iz Beograda

„Dok se beogradski reon proširuje, dotle se uži Beograd smanjuje“ naslov je teksta kojim je nedeljnik „Narodno blagostanje“ u maju 1934. godine reagovao na pojavu da se narod počeo da iseljava iz prestonice!

Šta se to zbilo?

Masovno se posle Prvog svetskog rata hrlilo u Beograd u potrazi za poslom, za nekim boljim životom, dolazili su ljudi ne samo iz Srbije već iz cele tadašnje kraljevine. A onda nešto ovako! Rast, rast, rast, pa kad se došlo na korak, dva, tri od toga da postane prava metropola grad je pogodilo naglo osipanje stanovništva.

Jedan od razloga za odseljavanje novinari pomenutog nedeljnika videli su u skupoći života u odnosu na unutrašnjost. Znači ništa od pojma narodnog blagostanja kakvim se krstio časopis. Međutim, istina je da je to već bilo vreme kada se potpuni ekonomski slom koji se desio u Americi par godina ranije zbog špekulacija na berzi, prelio na ceo svet i izazvao bolne promene koje su se teško rešavale.

Novinari su u svoje proračune uzeli četvoročlanu porodicu, 14 važnih životnih namirnica (hleb beli, meso teleće, mast, pasulj, krompir, šećer u kocki, kafa nepržena, pirinač, so, sapun za pranje, mleko, petrolej za osvetljenje ili elektrika, jaja i drva bukova)  i sedam životnih potreba (kirija za stan i taksa za vodu, odevanje, rublje, obuća, pranje rublja, karte za saobraćajno sredstvo, lekar i lekarije) bez čijeg se podmirenja, kako su naveli, ne bi smelo da zamisli normalno bitisanje te iste porodice u Beogradu.

Podatke su razvrstali, sabrali, oduzeli, pomnožili i zaključi da je ocu i majci sa dvoje dece potrebno bilo za taj minimum minimuma 1932. godine 3.222 dinara, a godinu kasnije 2.245, što će reći skoro pa 1.000 dinara manje, ali i tu sumu je bilo za većinu više nego teško dobaciti.

Prosečna plata je u privredi iznosila 1.042 dinara (1932. godina), odnosno 988 dinara 1933. godine. U trgovini je dosezala 1.425 dinara 1932. a godinu kasnije 1.231 dinara, u javnim preduzećima prosečno je, sveukupno uzimajući u obzir zaposlene železnicama, preko PTT, pa do javne državne i komunalne uprave, isplaćivana 1.142 dinara, a 1933. 1.129 dinara.

Sume samo za navedeno životarenje u Beogradu nisu mogle lako da zarade prosečne radničke porodice, jer su uglavnom samo muškarci radili, a posebno uzimajući u obzir i to da su većinom bile podstanarske.

Zato je glavni grad u trenucima svog razvoja ka matropoli najedared posustao i za dve godine 1932. i 1933. izgubio osetan broj žitelja koji su se vratili u svoj zavičaj i sobom poveli i decu uglavnom rođenju u Beogradu. A trend iseljavanja nastavljen je bio i u prvoj polovini 1934. godine, kada je 67.000 zaposlenih prihodovalo mesečno ispod 900 dinara, a oni su činili nadpolovičnu većinu radnika.

Međutim, kraj svetske ekonomske krize bio je osetan već u narednim mesecima i u Kraljevini Jugoslaviji, samim tim i u prestonom gradu, koji je ponovo postao interesantan za naseljavanje, doseljavanje, proširivanje…

I ostao takav sve do dana današnjega.