U posetu devojci – samo nedeljom

Studentska 1968. godina bila je u mnogim stvarima specifična.

Studentski pokret zahvatio je tog leta dobar deo sveta: protestovalo se zbog rata, lošeg položaja radnika i omladine, ekstremnog bogaćenja, ali su zahtevi imali i “lokalni karakter” koji je zavisio od države do države. To je bio slučaj i sa tadašnjom Jugoslavijom.

Naši akademci su tražili demokratizaciju društva i rešavanje socijalnih i ekonomskih pitanja, a pre svega nezaposlenosti. Nijedan od tadašnjih zahteva, međutim, nije se odnosio na jednu stvar koja je u većini evropskih zemalja bila nezamisliva, ali se u glavnom gradu ignorisala, a ticala se – života u domu.

Naime, svuda u svetu, pa i u toj tadašnjoj Jugoslaviji, u gradovima Zagrebu i Ljubljani, devojke su stanovale u zajedničkim studentskim domovima sa mladićima. Samo je u Beogradu to bila tabu tema, a posete lepšem polu koji živi u “studenjacima” bile su isključivo u tačno određene dane sa ograničenim vremenom. Samo je dom na Zvezdari, čuveni “Penezić” bio svojevrsna avangarda za kraj šezdesetih, u koji su kolege muškarci mogli da svrate svaki dan od devet do 20, doduše, i tu nije moglo sredom i subotom. Ti dani bili su rezervisani za kupanje. Upravo ta sloboda je uticala na izbor nekih devojaka da se odluče za smeštaj u mirnom kraju Zvezdare.

Primera radi, najveće akademsko naselje na Balkanu, Studentski grad, ograničavao je posete mladića devojačkom bloku samo nedeljom i četvrtkom, i tada bi se između blokova, ali i u hodnicima stvarala neverovatna gužva. Zabrana muških poseta važila je i za braću i rođake, a ne samo za prijatelje i mladiće.

Volela bih da češće slušam muški glas u mojoj sobi, ali ne mogu po ceo dan očekivati kad će neko da zakuca na vrata – pričala je novinarima Desa Mezić, stanarka sobe 1385.-  Znate kako je, trebalo bi svaki čas nameštati frizuru i paziti na garderobu.

Još rigoroznije je bilo u domu “Patris Lumumba” iznad Novog groblja u koji su muškarci navraćali samo nedeljom od 10 do 21 sat. Žalile su se studentkinje da im je to jedini dan za odmor, a one su morale da se srede i čekaju one koji će možda iznenada zakucati na njihova vrata.

Mislim da vreme za posetu nije najsrećnije odabrano – primetila je studentkinja Stana Zivanović. – Poseta počinje rano, oko devet sati, a nedelja je samo jedna u sedmici. Makar tim danom imam piliku da se malo duže odmonim, ali to ne mogu, ier očekujem kad će neko zakucati na vrata. Predlažem da poseta bude češća, recimo, tri puta nedeljno od 14 do 20 sati.

Studentkinje nisu bile zadovoljne I zbog pravila propisanih za jedini ženski dom u Beogradu, “Vera Blagojević” u Ulici 27. Marta. Ovde je u sobi bilo i po devet devojaka, a ograničenje poseta takođe je važilo.  Bilo je dovoljno da svakoj koleginici dođe samo po jedna osoba u posetu i da se napravi pravi krkljanac.

Mladići se ustručavaju da češće navrate u sobu sa devet kreveta. Radije sačekaju devojku u holu koji podseća na recepciju nekog beogradskog hotela u punom jeku sezone – jadale su se tadašnje studentkinje.

Upravnici beogradskih studentskih domova su se nemušto pravdali da je sve u rukama studentkinja, jer su i one učestvovale u radu Saveta doma, a branili su se i u Univerzitetskom odboru tvrdeći da nemaju ništa protiv i da ako žele češće posete da bi trebalo to same predlože paviljonskim savetima.

– Mi nemamo ništa protiv toga, šta yiše, mi smo prošle gođine dali predlog za mešovito useljenje u Studentskom gradu, pa verujem da bismo i ove godine pozdravili takvu ideju devojaka, ukoliko to one budu zahtevale, jer one su najmerodavnije za sve ovo. Ako budu htele češću posetu, neka to predlože paviljonskim savetima, i ne verujem da će im se praviti smetnje, bar neće što se tiće UO – pravdao se Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora.

Zaključak svih nadležnih je bio da je krajem šezdesetih godina postojala potreba za “demokratizacijom” života u domovima gde su smeštene studentkinje, bilo da se ukine ograničenje poseta ili da se omogući stanovanje pod zajedničkim krovom.

Da li zbog vaspitanja ili neznanja, studentkinje su ovaj zahtev nekako stidljivo iskazivale I često se branile stavom da to nije neophodno. Iako je ovako “krivica” za surovu “partijarhalnost” licemerno prebačena na studentkinje, moraće da prođe još nekoliko godina dok se ova rigidna odredba nije ukinula i devojke počele da imaju ravnopravne uslove tokom studiranja u domu.