Teška noć sa 4 podmetnute bombe

Na spomen terorističkih napada u Beogradu odmah se izdvajaju dva iz 1968. godine koje je izvela tadašnja ustaška emigracija iz Nemačke. U eksplozijama na železničkoj stanici i bioskopu, bilo je povređeno ukupno 90 osoba, a poginuo je jedan čovek, Savo Čučurević.

Teroristi su brzo otkriveni, presuda im je bila – smrtna kazna. Ali, to nisu bili jedini slučajevi terorizma u Beogradu improvizovanim bombama.

Danas se gotovo ništa ne zna o neverovatnom napadu eksplozivom kome je Beograd bio izložen u još jednom trenutku u 20. veku. Tek poneki istoričar ili zaljubljenik u istoriju možda bi znao koju reč više da kaže o tome da su u noći 29. na 30. maj 1932. u Beogradu bile postavljene čak četiri “paklene mašine” i to velike razorne moći. Dve su i eksplodirale.

Ovo je priča o toj noći prepunoj straha, dima, srče, vrisaka, zvukova sirena, paničnog bežanja, žandarma…

“Policijska vlast već ima informacije na osnovu kojih se pouzdano može zaključiti da su paklene mašine ubačene iz inostranstva iz krugova koji su i ranije na ovaj način pokušavali da vode borbu protiv naše države“, saopšteno je odmah sutradan ujutru.

U javnosti se odmah pojavilo mišljenje  da su ustaše bile u epicentru ovog terora jer se već u mnogim novinskim napisima pisalo o njihovom delovanju protiv Kraljevine Jugoslavije.

Predvodili su ih Gustav Perčec (on je već prethodno bio u odsustvu osuđen na smrt pred sudom i konfiskovana mu je imovina), Ignac Domitrović i Mijo Seletković.

Iako su njih trojica označeni kao organizatori napada, Ministarstvo unutrašnjih dela Kraljevine nije imalo odgovor na to ko su i kako se zovu direktni izvršioci.

MISTERIOZNI ČOVEK

Nešto pre ponoći u ulici Miloša Velikog, na samo nekoliko koraka od Ministarstva vojske i mornarice, žandarmu pozorniku Stevanu Jagodiću prišao je nepoznat čovek noseći u ruci crnu kutiju.

– Bila je na pragu kapije. Sagao sam se da vidim šta je. Čuo sam da kuca iznutra sat. I otvorio sam. Čim sam video da su za sat vezane neke žice odmah sam poneo da vam ovo predam – govorio je muškarac jedva povezujući misli, više se služio mimikom nego rečima.

Našao ju je ispred Danskog poslanstva, ponavljao je, a nije znao da odgovori šta radi u to doba noći na ulici, pa čak ni kako se zove! Jagodić je bio, najblaže rečeno, zbunjen. Poslao je čoveka da kutiju odnese u Ministratsvo unutrašnjih dela. I ovaj je krenuo polako.

Nedugo potom naiđe žandarm Nikola Vuksanović i Jagodić mu je nabrzinu ispriča o čudnom susretu, na šta Vuksanović reče da odmah sustignu muškarca i da ga odvedu u Upravu grada. Misteriozni čovek je već stigao bio do ministarstva kad su ga žandarmi sustigli. Kazali su dežurnom da obavesti nadležne, pa su ubrzo stigli Milan Aćimović, šef Opšte policije i njegovi pomoćnici.

Sat u kutiji je i dalje otkucavao. Kao da niko nije shvatao da može da dođe do eksplozije pa su nosili bombu po centru grada tamo-amo, a Jagodić je čak odlučio da povede pronalazača u Miloša Pocerca da mu ovaj pokaže tačno mesto gde ju je našao kako bi on što preciznije mogao kasnije da raportira! Suludo. naravno.

Aćimović je naredio da se sve okolne ulice blokiraju. Napokon su se setili da uzmu kutiju iz ruku prilično smušenog muškarca. Vojni oficiri su pozvani da onesposobe napravu. Požarna četa je snažnim mlazevima vode prvo je ovlažila kutiju i eksploziv unutar nje.

Vojnik je pažljivim pokretima radvojio žice od baterije i sata. Paklena mašina je bila navijena da eksplodira u tri sata ujutro!

PRVA EKSPLOZIJA

Za to vreme na prostoru današnjeg Trga Nikole Pašića bilo je mnogo sveta, a posebno u kafanama Ruska lira i Topola. Najživlje je, ipak, bilo u kafani Nova skupština u Kosovskoj 35. Zabavu je tačno u 2.20 prekinula stravična eksplozija. Od detonacije su se sva prozorska stakla rasula po trotaru. Nijedan izlog nije ostao čitav.

Bunovni stanovnici su uplašeni iskakali iz kreveta i istrčavali na ulicu mešajući se sa uspaničenim gostima bircuza. Ništa se nije videlo od gustog dima. Dozivali su se imenima, nije se znalo da li ima mrtvih, povređenih. Kompletna beogradska policija, vatrogasci i lekari bili su već na nogama.

Eksplozivna naprava je bila postavljena u plitkoj rupi ne dužoj od 40 sanitimetara u Vlajkovićevoj, odmah preko puta “Auto omnie”, na mestu današnjeg gradilišta podzemne garaže. Atentator ju je prekrio ciglom i posuo je malo trave preko da je prolaznici ne bi primetili. Njena razorna moć je bila velika. 

POKUŠAO DA SAKRIJE SAT

Samo pet minuta posle ove ekslozije usledila je još jedna! U Nemanjinoj ulici u 2.25 časova, i to u trenucima kada su policajci i požarnici pokušavali da bombu učine bezopasnom. Ali i ovoga puta je luda sreća poslužila pronalazača…

Bila je postavljena u Uredu za osiguravanje radnika (danas je to zgrada Specijalne bolnice “Sveti Sava”), odnosno objektu koji je još bio u izgradnji, i to na samom uglu prozora, odmah do radijatora, ka ulici.

U 23.30 slučajno ju je pronašao čuvar gradilišta Petar Daničić. Prislonio je kutiju i začuo otkucavanje sata! Otvorio ju je i pokušao da izvadi sat kako bi ga zadržao za sebe, jer mu je delovao otmeno!

Nije uspeo, pa je odneo kutiju u drugu prostoriju i sakrio je pod džakove cemeta, a odozgo postavio dve kante sa malterom.

Žandarmi su tragajući za ekplozivnim napravama stigli i do gradilišta. Daničić je ćutao ne znajući šta zapravo traže. A kada je načuo šta je razlog iznenadne policijske posete, bojažljivo je upitao kako izgleda ta bomba. Kad mu rekoše, on povika: “Onda sam ja to našao!”.

Pokazao im je gde ju je sakrio, ali nije se približavao jer ga je obuzeo strah po saznanju šta je držao u rukama i da je mogao da pogine. Pokušali su kao i onu prvu da ovlaže mlazom vode, ali u tom momentu je usledila eksplozija, koja je probila zid u prečniku od jednog metra, a sve koji su se zatekli u blizini i na sigurnoj udaljenosti je detonacija pobacala na zemlju. Nije bilo ozbiljnije povređenih.

BOMBA NA OGRADI ŠKOLE

Atentatori su jednu paklenu mašinu postavili i u Poenkareovoj ulici (današnjoj Makedonskoj) na kamenu ogradu Druge muške gimnazije (tu je sada zgrada Politike), šest koraka levo od kapije ka ulici. Srećom, i ona je na vreme bila primećena i demontirana.

Pronašao ju je Rašid Ferad, ulični čistač cipela rodom iz Skoplja, oko pola četiri ujutro. Podigao je poklopac i ugledao sat kako otkucava.

Odmah je zviždukom počeo da doziva pozornika. Stigla su dva žandarma na bickilima, a Rašid im je rekao da misli da je to bomba. Ubrzo su došli i Manojlo Lazarević, upravnik grada Beograda, Dušan Filipović, pomoćnik upravnika i Milan Aćimović, šef odeljenja Opšte policije.

Vatrogasci su je šmrkovima oborili, i dovoljno ovlažili ekploziv da nije došlo do detonacije, a jedan elektrotehničar je otvorio kutiju i rastavio napravu. Hteo je Rašid to sam da uradi ako ne dođe električar koji se razume, ali je prvo zatražio od policijskog pisara da se zavede da će u slučaju pogibije grad obezbediti njegovu porodicu. Pisar nije pristao, pa je čistač odustao jer je, kako je rekao, morao da izdržava nekoliko članova porodice.

Napokon je svanulo tog 30. maja. Bio je ponedeljak i Beograđani su krenuli na posao, deca u školu. Svi su pričali samo o onome što se dešavalo tokom noći. Srećom, bez žrtava.

Iz Uprave grada Beograda je saopšteno da su u bombama korišteni satovi marke “aster” i “misterija“, a da su baterije “hellesens” bile izrađene u Kopenhagenu, u Danskoj, i da se nikada nisu prodavale u Jugoslaviji.

METAK U GLAVI

E da, ostali smo vam dužni objašnjenje ko je onaj misteriozni čovek s početka, što je jedva na srpskom sastavljao rečenice nemušto objašnjavajući žandarmu Jagodiću šta je našao.

Da li je bio jedan od ustaških terorista?

To je i policija pomislila. Sumnjajući da je neprijatelj kraljevine odveli su ga na ispitivanje.

Nije bio nikakav terorista. Zvao se Jelisije Ljubinković. Stolar iz sela Kupinova. Kada je bio dete slučajno ga je u glavu ranio njegov stariji brat, koji je te 1932. bio čuvar u paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Metak je ostao u glavi i sve više mu je problema pravio. Pokušana je 1930. operacija, ali nije uspela. Imao je izliv krvi u mozak i izgubio je moć pamćenja. Te noći je pokušavao da dođe do svog brata, i usput je slučajno pronašao crnu kutiju. A da nije – ko zna koliko bi žrtava bilo.