Teror “odokativnih” računa devedesetih

Odlazak na godišnji odmor za mnoge Beograđane pre, ne tako dalekih, tridesetak godina mogao je da znači – i ozbiljan problem.

Bar kada je telefonski račun u pitanju.

Dešavalo se da pretplatnik ne bude u stanu po dve ili tri nedelje, ali da mu račun za taj mesec ne bude umanjen.

Iako niko nije u to vreme telefonirao.

Uvid u tekuću telefonsku potrošnju nije bio moguć, pa se posezalo za nepopularnim merama isključenja broja dok se ne utvrdi “ko je kriv”.

Kako se to ne bi dešavalo početkom devedesetih godina svi oni koji su na mrežu bili priključeni preko elektromehaničkih centrala mogli su da dobiju film na kome se tačno videlo koliko su u tom obračunskom periodu potrošili impulsa.

Račun se nije izdavao za tekući mesec, već za period od 30 dana, što je bilo naznačeno na računu. Međutim, pretplatnici koji su bili povezani preko savremenijih centrala morali su da imaju poverenje u PTT i njihovo stanje brojača. Takvih je u to vreme bilo oko polovine od ukupnog broja svih pretplatnika.

Jer, drugog načina za proveru nije bilo osim puke vere da “sistem ne greši”. A grešio je, itekako.

Mogućnost reklamacije je postojala i počinjala je od Službe PTT prihoda koja je dužna da u roku od 30 dana odgovori da li je ona usvojena ili ne. Posle toga postojala je i drugostepena komisija čiji je postupak bio složeniji i duže je trajao, pa je rok za odgovor bio duplo duži – 60 dana.

Ukoliko pretplatnik i tada ne bi bio zadovoljan preostajalo mu je jedino da se obrati sudu. Zvuči komplikovano, zar ne? E, pa itekako je bilo komplikovano doći do istine i prave cene troška telefoniranja.

– Po zakonu smo dužni da ozbiljno pristupimo svakom prigovoru – govorio je tada za novine Ljubomir Belošević, direktor Sektora za planiranje i ekonomiku PTT saobraćaja. – Činjenica je, međutim, da je broj reklamacija jako mali. Ako imamo dva miliona pretplatnika, mesečno pristiže od 2.000 do 3.000 reklamacija. Centrale su otvorene i za sve vrste inspektora, ali i za to da se reklamacija može uložiti samo u roku naznačenom na računu koji je za pretplatnike 15. u mesecu.

Za vreme dok bi se utvrđivalo stvarno stanje na njegovom računu, vlasnik telefonskog broja bio je zaštićen od isključenja, sve dok ne dobije odgovor drugostepene komisije, a to je po ondašnjim pravilima bilo 90 dana. Ako bi se reklamacija odbila, morao je da plati račun sa kamatom, a ako je prihvaćena, vraćao bi mu se novac opet sa kamatom. U to vreme svega dva odsto prigovora na telefonski račun bilo je opravdano, za ostale su, ipak, bili “krivi” sami pretplatnici.

Tih devedesetih godina dešavalo se i da se račun plati do 25. u mesecu, a da se telefon ipak isključi šest dana kasnije, što je izazivalo nezadovoljstvo pretplatnika. I za to su nadležni imali objašnjenje, navodili su da su previše razmazili neodgovorne potrošače pošto su im ranijih meseci isključenje odlagali po dva tri meseca.

– Računi su uvek bili mali, kamata takođe, pa ih to nije mnogo uzbuđivalo – tvrdio je Belošević.

Na računima je pisalo “Račun-opomena”, što znači da je to račun do konačnog isteka roka plaćanja, a posle toga postaje opomena. Svaka opomena, naglašavali su u pošti, već 23. u mesecu ima pravo da počne sa isključenjima.

“Alibi” za brže naplaćivanje usluga, odnosno smanjenje rokova za isključenje, pošta je nalazila u izuzetno niskim tarifama za telefonske impulse.

Prosečan račun u to vreme bio je 23 dinara, od čega je čak 65 odsto pretplatnika plaćalo račun manji od sedam dinara. Ako bi se tome dodalo 80 besplatnih impulsa mesečno, kao i povlašćena tarifa, računi su mogli da budu prilično niski. Povlašćeno telefoniranje važilo je svakog radnog dana od 15 do 17 i od 21 čas do sedam sati ujutru narednog dana, kada se svaki razgovor ma koliko bio dugačak računao kao jedan impuls, dok su međugradski bili 50 odsto jeftiniji.

Za pretplatnike koji su bili na dužem putu ili su bolesni pa nisu mogli na vreme da izmire račune, postojala je mogućnost otvaranja trajnog naloga, s tim što je on i dalje zadržavao pravo na reklamaciju.