Ratni događaj koji će dovesti do toga da Beograd danas ima jedan od svojih najprepoznatljivijih spomenika – Neznanom junaku na Avali – počeo je u noći između 13. i 14. oktobra 1915. godine, u toku herojske i beznadežne bitke za odbranu grada od jake nemačke i autrougarske invazije sa severa.
Odred beogradske odbrane je držao liniju Avala-Zuce. Austrougarska deveta brigada 59. divizije je imala zadatak da istera srpske trupe sa Avale. Srpski bataljon je uspešno branio vrh planine ali im je onda bilo naređeno povlačenje.
Nemački vojnici koji su izbili na vrh nakon Austrougara sahranili su srpske pale borce. Jednog od njih baš u krateru koji napravila granata. Iznad su stavili drveni krst sa natpisom: “Nepoznati srpski vojnik”. Grob se nalazio u blizini srednjevekovne tvrđave Žrnov, u sred, u mirnodopskim uslovima, mirne prirode, obrasle borovima.
Čudan je avalski mir s obzirom da su vulkanske aktivnosti oblikovale njen sadašnji izgled. Čudan i poseban.
Po završetku rata grob je prvi počeo da posećuje tridesetdevetogodišnji Svetislav Vićentijević, rezervni kapetan I klase. Rođen u Belom Potoku od oca Gligorija i majke Jelice, učestvovao je još u prvom balkanskom ratu. Prvi svetski rat je započeo na Adi Ciganliji a završio u proboju solunskog fronta da bi sa vojvodom Bojovićem u stroju ušao u oslobođeni Beograd. Zaslužio je i dobio niz medalja i ordenja.
Postavši predsednik opštine u obližnjem Belom Potoku vodio je računa o celom kraju. Prema njegovim procenama, sahranjeni mladić je pripadao 7. puku 2. bataljona Dunavske divizije.
Za njim su ubrzo na grob počeli da dolaze i seljani iz Belog Potoka. Ostavljali su cveće i, prema svedočenjima, osećali kao da im je sin. Neki su tvrdili da ga niko nije video živog, neki da je bio lep, tanak, mnogo mlad, sa krupnim očima te da mu je telo u bluzi redova bilo izmučeno. Kako se broj ljudi koji su posećivali grob sve više povećavao, a “grob bio na putu da nestane“, 1921. godine je pala odluka da se podigne spomenik.
Istovremeno se krenulo u istraživanje identiteta vojnika.
Za to se zauzela zvanična državna komisija koja je za 23. novembar te godine zakazala ekshumaciju tela i uviđaj.
Kako je novinar Ante Matekalo u tadašnjem “Vremenu” napisao, pokušalo se otkriti koje su “tajne skromnog groba neznanog junaka“. Bilo je tu “nagađanja o imenu i poreklu mrtvog vojnika na Avali”, a spominjalo se i ljubavno pismo u mrtvim rukama čoveka koji je poginuo “gore, ispod starog avalskog grada“.
Matekalo je u tekstu objasnio da grobnica nikada nije ni kopana, napravila ju je granata, ispaljena na srpske položaje na vrhu planine. Mladić nije imao ratničku značku ni oznaku jedinice. Deo granate mu je bio kao jastuk u večnom počinku. Nije imao više od dvadeset godina. Neki su smatrali da je imao tek petnaest.
Prsti su mu još uvek držali municiju ruske proizvodnje, opasač sa fišeklijama mu je obavijao struk a uprtači su mu padali preko desnog ramena. Nađeni su i tragovi vojničke bluze i ranca.
Na dnu grobnice su se nalazile teške američke cokule, koje je umesto pertlama vezao oštrom telegrafskom žicom. Pronađen je i novčanik sa tri stara srpska dvodinarca sa likom kralja Petra i jedan groš. Tako su raspršene glasine da su Nemci, stavljajući natpis na krstu, imali skrivenu nameru da sakriju telo nekog svog važnog vojnika i vrate se.
Šef tehničke policije Andonović je, državši lobanju u ruci, zaključio da je sitna i dečačka, te da je junak bio trećepozitivac koji nije oko vrata imao amajliju. Granata mu je iščupala srce a cela leva strana grudog koša je bila raznesena.
Belopotočani su posmatrali iskopavanje. Nađeno je i jedno parče papira. Živan Marković iz Belog Potoka, jedan od onih koji su radili na ekshumaciji, pomislio je da je to ljubavno pismo. Tvrdio je da je pisalo “Da nam dođeš, Mile, što pre. Željni smo te svi, a najviše ja“, uprkos navodima inspektora Andonovića da su se na raspaloj hartiji mogle videti samo crtice, nikako slova i reči, zaključivši da je to novčanica od 10 dinara iz 1908. godine.
Posle izvesnog vremena država je odlučila da se mladiću i svim palim neznanim junacima podgne spomenik. Dr Ivan Ribar, predsednik Narodne skupštine, bio je na čelu odbora. Na sastanak je pozvao ministra odbrane Mihaila Rašića, rektora Univerziteta u Beogradu Bogdana Gavrilovića i direktora Narodnog pozorišta Milana Grola. Odbor je organizovao mnoge događaje da bi sakupio novac za spomenik, a oglašavali su se i na bioskopskim predstavama. Novac je skupljao i patrijarh Dimitrije na venčanju kralja Aleksandra I i kraljice Marije.
Lokalna administracija avalskih sela nije imala poverenja da će država brzo reagovati te su se stanovnici sami organizovali. Započeli su izgradnju spomenika, sasvim drugačijeg od ideje državnog odbora. Da bi kamene ploče izvukli na vrh pomogli su im inženjeri rakovačke sekcije Jugoslovenske železnice. Ivan Ribar je došao na lice mesta i dogovorio se sa meštanima da to bude privremeno rešenje.
Spomenik je završen 14. maja 1922. godine a otkriven je svečano 1. juna.
Imao je četvrasto postolje sa dva nivoa i četvorostranu piramidu napravljenu od grubo obrađenog kamena. Četiri žardinijere su se oslanjale na svaku stranu piramide. Na vrhu je stajao šestokraki krst od Karara mermera. Na istočnoj strani postolja je bila pločica sa natpisom: “Palim herojima u ratovima za slobodu i ujedinjenje 1912-1918. godine“. Na zapadnoj strani je pisalo: “Komisija je 29. novembra 1921. potvrdila da je ovo nepoznati sprski vojnik”.
Na svečano otkrivanje spomenika došao je Ivan Ribar sa još nekim poslanicima. Tu su bili i predsednici okolnih opština i nekoliko ministara u vladi. Kralj Aleksandar je došao kasnije tog dana. Na svečanosti su bila i deca iz ripanjske, belopotočke i pinosavske škole. Tri sveštenika su osveštali spomenik a g. Ribar je održao govor.
Štampa je već drugog juna objavila da je spomenik podignut “tiho i nečujno, bez vike i galame, na proplanku ispod grada”. Mislilo se na srednjevekovni Žrnov koji je tada još uvek bio na svom mestu. Novinari nisu propustili da izveste da je posle male zakuske kod lovačke kuće u podnožju Avale odigrano kolo u koje su se uhvatili svi, i seljaci i ministri i vojnici, što nije bilo nikako za osudu, ali jeste činjenica da se posle kola u svečanost “umešao i alkohol” i da su pod dejstvom istog pojedinci iz redova gospode počeli da se svađaju u prisustvu članova vlade.
Da zlo bude veće, jedan od vozača automobila je takođe “gasio žeđ vinom“. Bio je to “novinarski automobil“. Vozač je pod dejstvom alkohola vozio veoma brzo. Točak je usled nesigurne vožnje ispao i automobil je sleteo u jendek, gde je udario Dragoslava Markovića, dečaka od jedanaest godina. Bio je sin jedinac bakalina iz Ripnja. Dečak je, nažalost, te noći umro u bolnici.
Ko zna je li sudbina malog Dragoslava umešala prste u uklanjanje prvobitnog spomenika. Bilo kako bilo, 1938. godine je odlučeno da se isti rasturi i ukloni a da se novi izgradi na mestu Žrnova. Ostaci utvrđenja, inače razoreni do neprepoznavanja baš u nemačkom bombardovanju 1915. godine, su minirani i u potpunosti uklonjeni.
Jedini preostali trag starog spomenika je bio krst sa vrha koji se danas nalazi u porti crkve posvećene Svetoj Mariji Magdaleni u Belom Potoku.
Kada je 28. juna 1938. godine po projektu Ivana Meštrovića završen novi spomenik, iz stare grobnice su, u metalnom kovčegu, preneti posmrtni ostaci neznanog dečaka-junaka u kriptu nove. Bila je to, kako je “Pravda” u leto 1938. godine napisala, “veličanstvena zadužbina Blaženopočivšeg Kralja Aleksandra”.
Posmrtni ostaci su oprani u belom vinu i uvijeni u belo laneno platno. Svečano osvećenje spomenika bilo je zakazano za 9. oktobar, na dan tragične smrti kralja. Junakove stvari su smeštene u beogradski Vojni muzej (kasnije su nestale). Tela tri vojnika koji su bili sahranjeni zajedno sa njim preneta su u kosturnicu kod crkve Ružice na Beogradskoj tvrđavi.
Autorka: Ana Atanasković, spisateljica
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
