NAJNOVIJE
Top

Sve se mrdalo, razlivalo i prekidalo – sećate li se kaseta iz video klubova?

 
1

Jednom omiljena mesta ljubitelja filmova – video klubovi – poslednjih godina su potpuno izgubili bitku sa internetom.

Filmove danas ne iznajmljuje niko, već se filmofili dovijaju na različite načine. Iako su video klubovi nekada bili pojam i naš jedini dodir sa svetskim blokbasterima, izuzev bioskopa, sada o njima možemo da govorimo samo u prošlom vremenu.

Prednost je bila što ste mogli da, iz udobnosti svog doma, gledate omiljene filmove i to – koliko god puta želite.

Ipak, svako to zadovoljstvo morali ste iznova i da platite, i to po danu, odnosno po tome koliko dugo je film kod vas.

Ali, ako slučajno zaboravite da vratite odgledani film, iznos bi na kraju mogao da bude popriličan. Ipak, drugog puta nije bilo: većina filmova iz video kluba nikada se nije ni našla na repertoaru bioskopa.

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka VHS groznica je “tresla” Srbiju.

Oni koji su mogli sebi da priušte to novo tehnološko čudo – video rekorder – koje u kuću donosi mogućnost gledanja i snimanja sadržaja po želji, kupovali su ih u inostranstvu, švercovani su preko carina i plaćani basnoslovno. U pitanju je bio novac koji je prelazio hiljadu nemačkih maraka ili dolara. Bio je to statusni simbol posebne vrste.

Ulaganje u video rekorder poziciniralo je vlasnika drugačije od onoga ko ulaže u novi nameštaj.

U to vreme ko je imao video rekorder taj je imao pravo malo čudo tehnologije. Osim filmova, ljudi su iznajmljivali i crtaće za decu (Dizni bajke) kojih nije bilo na televizijama.

Ili, u prevodu na aktuelnije pojmove: ono što je sada Ajfon, to je nekada bio rekorder za gledanje filmova.

Na hiljade video-kaseta punilo je police najnovijim svetskim hitovima, koje je tek odgledala publika u bioskopima na Zapadu. Sada te iste police zvrje prazne ili su potpuno promenile namenu. Vlasnici su odustali od nemilosrdne trke sa platformama sa besplatnim filmovima i serijama.

Što bi se reklo, Netfliks i digitalno doba su istrebili video klubove.

U poređenju s današnjim vremenom interneta i torenta, VHS era deluje kao kameno doba.

Glomazne, plastične kasete, koje se premotavaju, čak ni u svom najboljem izdanju nisu mogle da pruže ni delić vizuelnog ugođaja kakav daju današnje mogućnosti. Ali u svoje vreme VHS je bio najbolje što smo imali. A biznis iznajmljivanja kaseta bio je kratkotrajna, ali progresivna grana sive ekonomije. Odumrla je brže nego mnogi stari zanati, iako je u trenutku kada je nastala donela pravu malu revoluciju.

S pojavom rekordera došlo je do otvaranja prvih video klubova. Prvi video klub u Beogradu bio je “Zvinko” i on je kasnije, kada je došlo do legalizacije posla, postao distributerska kuća “Tuck Vision” (kasnije samo “Tuck”). Onda ih je došlo još nekoliko, među njima poznati “M” (kasnije distributerska kuća “M film“).

Izvestan broj privilegovanih Beograđana imao je priliku da nove filmove ne mora da gleda u bioskopu, već u svojim domovima, na razlivenim, ali gledljivim piratskim kopijama kradenim ko zna gde.

Slika se mrdala, kočila, pougravala, ali suština se videla. Onima koji su prvi ušli u posao ta startna prednost omogućila je da zarade dosta na početku, kada je konkurencija bila mala, i kasnije se preobrate u distributere.

Već pred kraj osamdesetih godina video rekorder više nije bio privilegija. Postao je dostupan širem krugu ljudi, kao roba iz uvoza, a cena je postala povoljnija, i poput epidemije je preplavio Beograd i ostatak tadašnje Jugoslavije.

Video klubovi počeli su da niču po gradu kao pečurke, svaki kraj od centra do periferije imao ih je bar po dva. Većina nas se seća kluba “Žabac” koji se nalazio na nekoliko lokacija u gradu i važio je za vodeći.

Mesta u kojima su se razvijali ovi biznisi uglavnom nisu privlačila neke druge biznismene. To su bile prostorije u zgradama, vešernice, podrumi, a tek kasnije ozbiljni lokali, smešteni na udarnim lokacijama.

Vođenje video kluba bio je novi, moderni privatni biznis.

Enterijer je često bio neugledan, zidovi oblepljeni isečcima iz novina i plakatima, ali su filmofili konačno dobili omiljeno mesto za okupljanje.

Tokom devedesetih, međutim, kada su Srbiji uvedene sankcije, te je uvoz filmova bio onemogućen, došlo je do procvata piraterije. Izuzetno loš snimak nije sprečavao ljubitelje filmova da uživaju u novim ostvarenjima.

Taj talas piraterije je kratkotrajno prekinuo uspešan rad distributerskih kuća, koje su legalno otkupljivale filmove i izdavale ih na originalnim kasetama, ali je sud ubrzo “umešao prste”, kažnjavajući ove prestupe.

Početkom 2000. godina, prelazak na DVD doveo je do gašenja velikog broja prestoničkih video klubova.

A DivX format je omogućio ljudima da gledaju filmove preko svojih računara, pa su onda neki privatnici počeli da narezuju filmove na diskove, tj. potpuno su odbacili kasete, kako bi sačuvali posao.

Sajtovi za gledanje i skidanje filmova kao što je Torent, potpuno su ukinuli potrebu za iznajmljivanjem filmova, a onda je usledio i Netflix.

Mnogi više i ne posećuju bioskope, već čekaju da se novi filmovi pojave na vodećoj striming platformi, kupuju velike TV ekrane, kokice i okupljaju društvo, a onda zabava može da počne.

A slika – kristalno jasna.