Rušenjem osam dotrajalih prizemnih i jednospratnih zgrada na Trgu Dimitrija Tucovića u Beogradu 1960. godine, počela je izgradnja velelepnog hotela “Slavija”.
Umesto dotrajalih zgrada između ulica Ratnih vojnih invalida (danas Makenzijeve) i Svetosavske počela je izgradnja najmodernijeg 15-spratnog beogradakog hotela.
Na ahitektonski loše oblikovanom trgu, koji je postao kružni tok tek u vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, moderni soliter – hotel bio je prvi objekat koji je trebalo da se gradi po tek usvojenom novom urbanističkom rešenju Trga Dimitrija Tucovića. Projekat je izradio arhitekta Bogdan Ignjatović i saradnici Projektantskog ateljea „Stil“.
Prema Ignjatovićevoj viziji, hotel je trebalo da ima prizemlje, međusprat i 15 spratova, sa kapacitetom oko 580 postelja, I za to vreme bio je jedan od najsavremenije opremljenih objekata te vrste. U većem broju soba bile su prostorije sa tuševima, dok je manji deo imao kupatila. U prizemlju i međuspratu planirane su kafana, restoran i poslastičarnica za oko 900 gostiju. Prostrani restoran postavljen je tako da su gosti sa svojih mesta imali lep pogled na Trg i Ulicu maršala Tita, prema Terazijama.
U hotelu je bio frizerski salon i prodavnica uspomena koja je za kratko vreme mogla da se preuredi u dvoranu za poslovne sastanke i konferencije. Iznad petnaestog sprata ovog objekta nalazila se prostrana terasa sa koje su gosti i Beograđani mogli da posmatraju panoramu Beograda prema Dunavu, Avali, Košutnjaku i Karaburmi.
Prvobitni budžet za izgradnju hotela iznosio je oko milijardu dinara. Očekivalo se da već u septembru primi 1962. primi prve goste, učesnike Evropskog šampionata u atletici.
Štampa je najavljivala tada da će kroz koju godinu na ovom Trgu biti podignuti još i robna kuća, bioskopske dvorane, administativne zgrade i ostali objekti. Pored rušenja prizemnih zgrada, urbanisti su predvideli i potpunu rekonstrukciju kolovoza, trolejbuske i tramvajske mreže.
Zbog tadašnjih potreba grada za hotelskim prostorom, ugostitelji su predložili da se novi hotel projektuje tako da svojim komforom bude namenjen isključivo poslovnim ljudima, koji će se u u gradu zadržavati samo dva do tri dana. Ovakva namena hotela nije zahtevala izradu uobičajenih prostorija za prijeme bankete i drugo, ali je zato predviđen autoservis.
Prema pečima projektanta Ignjatovića, fasada petaestospratnog hotela bila je od sitnih keramičkih pločica, što je u arhitektonskom smislu predstavljalo zanimljivu novost za Beograd.
Projekti za novi hotel na Trgu Dimitrija Tucovića i već odobrena sredstva, obećavali su da će se brzo i sistematski prići uređenju starog trga čije je rešenje iz godine u godinu odlagano. Tako bi Slavija postala drugi centar grada, posle Terazija.
Ali, avaj! Ove velike ideje su na samom startu doživele gorak sudar sa socijalističkom stvarnošću: radovi na izgradnji hotela su morali da budu odloženi jer su se graditelji „Komgrapa“ susreli sa neočekivanim problemom. To je bio spor oko jedne sobice od jedva šest kvadratnih metara na sred novog gradilišta! Usled zamršenih imovinsko-pravnih odnosa, u ruševinama bez struje i vode u sobici je stanovao vremešni student Aleksandar Milojević.
Prema rečima Radeta Stevanovića, šefa gradilišta aneksa hotela „Slavija“, odugovlačenje radova koštalo je „Komgrap“ oko pola miliona starih dinara dnevno. Umesto predviđenih 200 radnika na gradilištu je danima radilo jedva dvadesetak. Svi ostali primali su minimalac.
Problem je predstavljala ustvari stambena zgrada čiji je vlasnik bio advokat Dušan Martić. Na osnovu ugovora s „Komgrapom“ on je kao vlasnik zbog iseljenja za 191 kvadratni metar korisne površine dobio po jedan trosoban, dvosoban i jednoiposoban stan. Po ovom ugovoru bio je dužan da iseli sve osobe iz svog domaćinstva, treća lica i stvari i sve preda preduzeću „Komgrap“.
Ugovorom je predviđeno da u slučaju nastanka štete, usled neizvršenja obaveza po ugovoru isplatu troškova snosi strana koja ih nije izvršila. Preduzeće „Komgrap“ je postupilo po ugovoru. Sve osobe iz zgrade koje su se legitimisale kao nosioci stanarskog prava dobile su odgovarajuće stanove.
Međutim, na mansardi ove zgrade bile su i četiri odvojene sobice koje je opština Vračar nacionalizovala 1958. godine. U sobama su stanovala četvorica studenata. Trojica su se nagodila sa Martićem I iselila, a četvrti Aleksandar Milojević 39-godišnji apsolvent stomatologije je ostao. I nedeljama kočio izgradnju.
Sve je stiglo do Trećeg opštinskog suda, jer on pravno nije imao nikakvog osnova da i dalje ostane tu.
U tom trenutku zgrada ustvari nije postojala. To je samo bila velika gomila ruševina na čijem je vrhu bila sobica u kojoj bez struje i vode stanovao Milojević. Stanaru sa mansarde ponuđeno je da pređe u hotel „Slaviju“ gde bi mu „Komgrap“ plaćao sve troškove, ali on je to odbio.
Na vrhu ruševine dežurao je i danju i noću jer se plašio da bi u njegovom odsustvu radnici uklonili ovu ruševinu. Tek posle odluke suda ovaj “večiti student” je konačno iseljen, a izgradnja nastavljena velikom brzinom da bi se nadoknadilo vreme izgubljeno zbog tvrdoglavog apsolventa.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
