Stranci Beograd 80-tih viđali samo sa “Gazele”

Nekoliko stotina hiljada stranih turista prolazilo je svakog leta kroz Beograd tokom osamdesetih godina, u jednom od najvećih procvata tog sektora u novijoj evropskoj istoriji.

Pored Nemaca, Austrijanaca, Holanđana i drugih evropskih nacija, čak i istočnih Evropljana, Mađara, Čeha, Slovaka i Poljaka, koji su svi hrlili na grčko more ili u Crnu Goru, letnjoj “plimi” doprinosile su i desetine hiljada Turaka koji su odlazili na godišnje odmore u domovini sa rada u Nemačkoj.

Međutim, kako je sa žaljenjem konstatovala tadašnja štampa – retko ko od njih se u našoj prestonici zadržavao duže od jednog dana. Neki ni toliko.

Glavni grad tadašnje SFRJ bio im je tek samo usputna stanica do ucrtanog cilja. Pošto je većina njih Beograd videla samo u vožnji, sa “Gazele”, retko ko je tako potrošio neki dinar / dolar / marku u gradu.

Glavna tačka susreta Beograda i putnika u prolazu, bila je kod hotela “Nacional” na auto-putu Beograd-Zagreb: tu je postojao auto kamp na kome su jedino, u to vreme, mogle da nam pozavide i turistički daleko razvijenije zemlje.

Kapacitet auto-kampa bio je 800 mesta, a gotovo uvek je polovina bila popunjena.

Više od polovine gostiju ostajalo je samo na jednu noć, a ostali najviše dva do tri dana, što znači da su svi oni uglavnom bili tranzitni putnici i da im je naša prestonica služila samo za kratak predah.

Među njima najviše je bilo motorizovanih Holanđana, Nemaca, Belgijanaca i Francuza, a početkom leta kamp su punili uglavnom Italijani i zauzimali su čak 70 procenata kapaciteta.

Ali, ni većina tih “turista u prolazu” nije šetala našom prestonicom, sa stavom da se u velikim gradovima nema šta videti i da su jedine turističke atrakcije Pariz, Rim i Moskva.

U to vreme ni gradske vlasti nisu se preterano bavile turizmom, a ponuda za ljude sa strane bila je gotovo nikakva.

Stranci nisu raspolagali nikakvim informacijama o našem glavnom gradu, pa samim tim nisu ni znali kuda će.

Jedine informacije dobijali su iz oskudnih turističkih prospekata koji su se delili na naplatnim rampama ali koje je malo ko uzimao.

Nastup beogradskih turističkih radnika morao je u to vreme da bude znatno agresivniji, jer uređenje grada, šminkanje fasada, gradnja novih hotela sa ciljem većeg deviznog priliva, nije imalo nikakvog smisla, kada niko nije osmislio kako da zadrži putnike namernike.

Stranci su gledali sa obe strane “Gazele”, a najveći deo panorame bili su im koloseci i vagoni stare železničke stanice, i tek bi im neku pažnju privukao magični kompleks Sava centra, panorama zgrada koja se ocrtavala u daljini na grebenu Knez Mihailove ulice i velika građevina hrama Svetog Save na vrhu Vračara koja je tih godina počela da se pomalja.

I, nažalost, taman što je sazrela svest o potrebi jačeg i lepšeg promovisanja Beograda kao mesta koje itekako ima šta da pokaže svim prolaznicima, i kada je grad od 1989 / 1990. znatno pojačao svoje hotelske kapacitete sa nekoliko novih luksuznih zdanja – počeo je građanski rat u Jugoslaviji. a sa tom katastrofom došle su i sankcije, inflacija, izolacija…

Beograd će morati da sačeka još dvadeset godina da bi počeo da od 2014. godine masovnije privlači turiste. Doduše, i sve drugo se promenilo: turisti više ne idu “gazelom” već doleću lou-kost letovima, oko Beograda je sagrađena moderna obilaznica pa oni koji idu automobilima ka Jugu više ni ne zalaze u grad, a od kampa “Nacional” je danas malo šta ostalo kao podsetnik na epohu u kojoj nismo znali – a mogli smo itekako.