Šta je najstariji živi spomenik u gradu?

Šta je najstarije u Beogradu? Da li je to Kalemegdan, tvrđava, Crkva Ružica, da li je to jedna zgrada na Dorćolu, ili pak u Zemunu..

Možda neki kamen, kaldrma…?

Kada razmišljamo o ovoj temi retko kada pomislimo na biologiju i živa bića.

A i ona su deo duše Beograda, odolevaju vremenu i čine posebnu vrstu spomenika na davna vremena.

Pored jednog takvog primerka, stabla starog čak 210 godina, prolazimo možda svakodnevno.

Ni ne pomišljamo možda da je njegova zelena krošnja, koja nam daje dragoceni hlad ispred marketa na Cvetnom trgu, potekla od stabljike iz 1811. godine, vremena iz kog je retko koja zgrada uspela da preživi i dočeka današnje vreme.

Beograd se, zapravo, izgradio tek posle, a te 1811. godine još je bio samo jedna mala, neuređena varoš, koja ponosno stoji na tlu natopljenom krvlju iz borbe za slobodu.

Mesto gde se danas nalazi Cvetni trg, pa i ovaj hrast, bilo je u to vreme – šuma.

Ustanici su, sigurno, jurišali kroz nju na beogradsku varoš. Šuma, koju su, osim hrasta, činili i jasenovi, pružala se od na sve strane oko današnjeg Manježa.

Neko je rešio da ovaj hrast poštedi seče i tako je ostao na tom mestu mnogo pre no što je nastao bilo kakav plato i pre nego što se podigla bilo kakva zgrada. Neobično je da jedno stablo nekadašnje šume, koja se transformisala u grad, preživi revolucionarne promene u gradu, njegovoj organizaciji i urbanizmu.

A bilo je raznih epoha, planova, mnogo puta se polazilo od nule i mnogo se rušilo – i u ratu i u miru. Ali, ovaj hrast je opstao i, konačno, 2001. godine postao zaštićen, čime je osigurano da ni ubuduće neće biti uklonjen. Naravno, dok god je vitalan.

Ili, šta reći pred stablom duda u Takovskoj kome se starost i ne zna, a pretpostavlja se da je u njemu više od 300 godina, i koje važi za najstarije stablo na teritoriji čitavog grada. Nažalost, nema pouzdanog podatka kad je zasađen niti načina da mu se ustanovi tačna starost zbog čega titulu drži “nezvanično”.

Još jedna biljka odolela je vremenu i ne čini se da će uskoro da klone – to je stabljika vinove loze u Zemunu koja već oko 130 godina krasi jedno dvorište u Gospodskoj ulici. U pitanju je davno izumrla hibridna vrsta slatkog grožđa Sibel 1000.

I još rađa, na radost Zemunaca koji mogu da se pohvale pravim čudom u svom dvorištu, a koje je postalo i zaštićen spomenik prirode.

Ono što je zanimljivo jeste i činjenica da je koren ove pozamašne loze tri puta veći od nadzemnog dela, što znači da je prodro duboko u zemlju.

Prema nekim informacijama, izgleda da je koren “pronašao” jedan stari bunar zemunske porodice, koji je urušen tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine.

Još jedno biće vredi spomenuti kao živi “spomenik” istorije Beograda. Doduše, za razliku od biljaka on je kratkovečniji, može lako da se preseli, ali je ipak već 85 godina simbol samo jednog mesta – Beogradskog zoološkog vrta.

To je, naravno, aligator Muja, koji je doživeo najmanje toliko godina u gradskom Zoološkom vrtu, a premašio je 87, budući da se ne zna kada je tačno došao na svet, ali se zna da je u Beograd stigao 1936. godine i da je možda jedina životinja kojoj je moglo da se divi bar pet generacija Beograđana.

Zanimljivo je da je i Muja uspeo da preživi sva razorna bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu kojih je bilo previše, od 1941. do 1944. U svoju veteransku “knjižicu” upisao je i ono iz 1999. godine.

Muja je gotovo uvek nepomičan – jednostavno, živahan je i te kako kada se hrani, ali kada “čilira” teško ćete mu privući pažnju.

Stoga je postavljena i tabla u Zoo vrtu na kojoj piše – ne gađajte ga nikakvim predmetima ni hranom. Ni buka ga sigurno neće naterati da se pomeri.

Da je njegova priča davno prevazišla lokalne okvire, svedoči i nedavna reportaža čuvenog britanskog BBC-ja koji je Muju i njegov istorijski život stavio u glavne svetske vesti za 20. jun 2021. godine!