“Speak English? Njet” – eksperiment u 12 beogradskih škola 1969. godine

Da je znanje stranih jezika važno za obrazovanje mladih generacija, prosvetne vlasti u Beogradu shvatile su sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Planiralo se i većalo po raznim odborima, da bi 1. septembra 1969. godine, za početak u eksperimentalnih 12 osnovnih škola u Beogradu, strani jezik bio uveden kao obavezan – od prvog razreda.

Ipak, sa nastavom se krenulo tek posle zimskog raspusta, odnosno u drugom polugodištu.

Sedmogodišnjaci u školama u centru, ali i na periferiji prestonice imali su tada priliku da biraju između četiri ponuđena jezika – engleski, francuski, ruski i nemački.

Mnogi su bili skeptični da će ovaj obrazovni projakat biti uspešan, jer se smatralo da deca koja još nisu savladala ni srpsku azbuku teško mogu da nauče još po koju reč iz potpuno nepoznatog jezika.

Na spisku eksperimentalnih škola našle su se tada i škola u Zabrežju, OŠ “Dositej Obradović” na Voždovcu, zemunska OŠ “Rade Končar”, osmoletka u Begaljici, zatim one u centru prestonice poput OŠ “Đuro Salaj”,OŠ “Moša Pijade” i “Prva proleterska”, OŠ “Svetozar Miletić” u Kneževcu, OŠ”Radojka Lakić” na Savskom vencu, škola u naselju Ledine i OŠ “Jovan Cvijić” na Paliluli...

Ovaj eksperiment tadašnjeg Prosvetno-pedagoškog zavoda grada Beograda imao je za dosadašnje programe, i pedagošku praksu uopšte, poseban značaj.

– Neprekidno pratimo nastavu i možemo reći da smo vrlo zadovoljni i učenicima i posebno mladim nastavnicima. Na časovima se ne čuje nijedna reč na maternjem jeziku, a čitav nastavni proces se odvija usmeno, dakle bez čitanja i pisanja, ali se zato mnogo koriste očigledna sredstva. Čak se po jedan čas nastave nekih drugih predmeta, kao, na primer, Poznavanje prirode, Likovno ili Fizičko obrazovanje odvija na stranom jeziku – govorila je Radmila Čulajević, savetnica u Prosvetno-pedagoškom zavodu.

Osnovni cilj eksperimenta je bio da se uoče prednosti izučavanja jezika u tako mladom uzrastu i koliko je to bolje u odnosu na opštevažeći program, odnosno nastavu jezika od petog razreda osnovne škole.

Pedagozima je i tada bilo jasno da deca do osme godine poseduju neke specifične sposobnosti.

– Deca tada najbolje shvataju izgovor, intonaciju, a tu su i intenzivne sklonosti ka oponašanju, naprimer – objašnjavala je Čulajević.

U planu je bilo da se nastava stranog jezika od prvog razreda uvede i ostale osnovne škole, ali je u tom trenutku to umnogome zavisilo od finansija. Ali, važno je bilo uočiti i koliko je ovaj eksperiment primenljiv u različitim sredinama.

Da sve nije išlo glatko govorili su i natpisi u štampi o “slobodi izbora jezika”, i “činjenici” da ne mogu jednako da budu zastupljena sva četiri, već da o zastupljenosti “treba da odlučuju sama deca, odnosno njihovi roditelji”. U prevodu, neki su još tada želeli da im deca progovore engleski, a neko – ruski. Zvuči pozmato?

To se na kraju i pokazalo. Krajem šezdesetih beogradski osnovci su u čak 90 odsto slučajeva birali engleski i ruski jezik, ostala dva gotovo da niko nije želeo.

U isto vreme prosvetne vlasti razmišljale su čak i o mogućnostima da srednjoškolci pored jednog obaveznog dobiju i časove još jednog svetskog jezika.