Smrt maturanta u trolejbusu od policijskog metka

Samo dva dana pošto je maturirao Beograđanin Stevan Bokorov je ubijen u tuči koja se dogodila 18. juna 1966. godine oko 22:30 časova u trolejbusu na liniji 15.

Nesreća se desila kada je izbila tuča između četvorice mladića koji su pravili izgrede u gradskom prevozu i dvojice milicionera koji su hteli da ih spreče u tome. Bokorova je revolverom ubio milicioner zemunske stanice Narodne milicije, Petar Živčević, koji je odmah posle ovog događaja pritvoren.

Ovaj slučaj duboko je uznemirio beogradsku javnost. Uzrujani Beograd je nagađao ko je tuču izazvao i da li su milicioneri smeli tako da reaguju u civilu bez da su se prethodno predstavili.

Činjenice koje su bile utvrđene neposredno po tragediji ukazivale su da se Bokorov te večeri vraćao iz Zemuna sa jednog rođendana i da su sa njim išli i Pavle Fijalo, star 22 godne, službenik, Žarko Glišić 26-godišnji radnik i student Milan Hinić. Sa mladićima su bile i dve devojke.

Ušli su kod Gradske bolnice u Zemunu u trolejbus koji je išao prema Beogradu. Pijani mladići su počeli bahato da ce ponašaju, a vozač trolejbusa Dragoljub Ilić i kondukter opomenuli su ih da budu pristojni, ali ih oni nisu poslušali.

U trolejbus su zatim ušli i milicioneri Petar Živčević i Bogosav Tripković, koji su na toj liniji bili na dužnosti. Oni su takođe opomenuli mladiće da ne prave nered, ali su im se ovi fizički suprotstavili. U tuči koja je zatim nastala jedan milicioner je bio oboren i bačen između sedišta. Sva četvorica mladića su zatim navalila na njega. On je tada potegao revolver i pucao u Bokorova, koji je, tvrdili su milicioneri, bio najagresivniji.

Posle pucnja pijani mladići su se trgli, ali je već bilo kasno: od zadobijene rane Bokorov іe izdahnuo pre nego što je prenet u bolnicu.

Prema rečima načelnika dežurne službe SUP Beograda Đorđa Kordića, ceo ovaj nemili događaj desio se za svega dva-tri minuta. Po negovom mišljenju, milicioner Živčević je morao da upotrebi oružje da bi se odbranio od razbesnelih mladića.

Ipak, takvo mišljenje kolega nije bilo od pomoći: Petar Živčević osuđen je na četiri godine i osam meseci strogog zatvora, a Bogosav Tričković na osam meseci zatvora.

Ovu presudu izrekao je sudija Dimitrije Miloradović, predsedavajući Krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu.

Sud je odbacio predlog odbrane optuženih da se ubistvo Stevana Bokorova kvalifikuje kao ubistvo iz nužne odbrane ili prekoračenje takve odbrane.

Neosnovano je, po mišljenju sudije, bilo i pozivanje optuženog Živčevića na nužnu odbranu “jer je svojim postupcima izazvao napad Bokorova, a ovaj bio prinuđen da se brani”.

Sud je došao do uverenja da je optuženi Tričković bez povoda prišao grupi mladića koja se vraćala sa proslave rođendana, sa njima započeo svađu, a da se prethodno nije predstavio niti legitimisao kao službeno lice. Optuženi Živčević je, kao vođa patrole milicije u civilnom odelu, pritrčao u pomoć Tričkoviću i započeo tuču.

Kada je oboren na šipku koja je razdvajala vozačku kabinu od trolejbusa upotrebio je vatreno oružje, a da prethodno nije upozorio da će pucati.

Mada je odbacio pravdanje nužnom odbranom, pa je krivicu optuženog kvalifikovao kao ubistvo, sud je prvooptuženom izrekao kaznu za četiri meseca blažu od zakonski predviđenog minimuma za to krivično delo. Smanjenje kazne je obrazloženo dosadašnjim vladanjem optuženog i dokazima da je savesno obavljao svoju dužnost i da nije kažnjavan.

Sudija je odbacio i peticiju koju je potpisalo 207 radnika GSP i pismo Devete osnovne organizacije Socijalističkog saveza iz Zemuna, u kojima se tražilo da se optuženi oslobode odgovornosti, jer su zavodili red na javnom mestu sve ugroženijem od nasrtaja siledžija, predsedavajući je rekao: „Zar može ovako nešto da se zahteva od suda”? Sud nije kompetentan organ za to.

Posle izricanja presude grupe građana naročito mlađih, dugo su stajale ispred sudske zgrade i bučno je komentarisale. Branilac optuženog dr Milivoje Perović je samo kratko izjavio: ,,Ni jednog trenutka nisam tvrdio da Živčević nije kriv. Mislim da su kazne previsoke”.

Obojica optuženih milicionera su bili veoma mladi ljudi. Jedan je imao 25 godina, drugi 28, imali su porodice i bili su sa sela. Tričković je samo tri meseca živeo u Beogradu, a Živčević nešto više. Obojica su završili školu za milicionere u trajanju od devet meseci. Mediji su se pitali, ko je poslao ove mlade, neiskusne ljude u velegradski metež, na jedan tako delikatan zadatak.

Zar su oni bili sposobni da u civilnim odelima, s revolverima i palicama, osete bilo ovog grada, da uoče razliku između siledžije i nesiledžije, da se sa svojim skromnim životnim iskustvom odupru delikatnoj strukturi ljudi koji su rođeni i koji žive na asfaltu?

Živčević je sudnici izgledao potišteno, izgubljeno, zbunjen masom koja mu je gunđala iza leđa, šapatom drugova milicionera koji su sedeli iza njega, ponekim uzdahom milicionerskih žena kojih je bilo dosta u sudnici, rečima protesta i optužbe drugog dela publike.

Kao kroz mrak sam čuo pucanj – pričao je optuženi Živčević. – Video sam Bokorova kako se podiže, a zatim pada. Zbog toga sam iz sveg glasa povikao: „Prekini, ovde milicija!”, ali je Bokorov ponovo naleteo na mene i oduzeo palicu i nastavio da me udara, po grudima i stomaku. Jednim udarcem me je svalio na gvozdenu šipku iza šofera. Skočio je na mene i nastavio da me udara. Vikao sam da će mi slomiti kičmu. Osećao sam jake bolove, gubio sam svest. Ne znam kako sam potegao pištolj i pucao.

U prepunoj sudnici, dok je sve ovo optuženi Petar Živčević iznosio, vladala je potpuna tišina. U odbrani, optuženi je dalje izjavio da ni on ni njegov drug iz patrole, čiji je on bio vođa, nisu izazvali tuču u trolejbusu u kojoj je tragično poginuo maturant.

–Čekali smo trolejbus kod kafane „Morava“ da bismo otišli do centra Zemuna, a zatim se vratili u stanicu i predali dužnost – objašnjavao je optuženi Živčević. – Posle nekoliko trenutaka je naišao trolejbus iz kojeg se čula bučna pesma… U trenutku kad smo ušli, šofer je opomenuo putnike da ne pevaju i ne puše. Ja sam ga pitao o čemu se radi, a on mi je odgovorio da se društvo veseli. Rekao sam da nije loše što se vesele, samo kad ne prave incidente.

Zbog raznih izgreda, koji su se u to vreme događali u Zemunu, optuženi policajci su bili poslati da u civilnom odelu zaštite građane od maltretiranja raznih siledžija.

Osuđeni milicioner je zatvorsku kaznu izdržao u zatvoru Zabela i izašao je na slobodu 1971. godine. Nije poznata njegova dalja sudbina.