Slučajevi vampirizma u Beogradu o kojima su pisale novine

Najveći broj etnografskih zapisa koji se tiču pojave vampira u nekom mestu, vezani su za selo.

Međutim, dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u redovnim rubrikama uglednih dnevnih listova, kao što su: Politika, Vreme, Borba, Pravda i drugi, objavljivani su i tekstovi o vampirima u Beogradu i okolini.

Ovakvi sadržaji, po nekom nepisanom pravilu privlačili su i privlače pažnju čitalaca, pa su u pojedinim slučajevima prerastali i u feljtone.

U dnevnim novinama Pravda, datiranim na 27. novembar 1937. godine, objavljen je tekst sa naslovom „Dorćolski vampir“. U tekstu piše da je navodni vampir, zapravo, bio očajni poštanski činovnik, sa stanom u Solunskoj ulici, koji se u želji da dobije porod sa svojom ženom obratio nekakvoj gatari iz Jajinaca.

Starica ga je savetovala da će moći da računa na decu samo ako provede tri noći sa ženom, prethodno odeven kao vampir, uz obavezno larmanje i buku po komšiluku.

Očajan i željan porodice, čovek se odlučio na ovaj korak, a već druge noći je razotkriven od strane komšije kome je, zanesen ulogom, upao u kokošinjac i udavio kokošku.

Svega mesec dana ranije, isti list je objavio i kratku vest o vampiru u Lazarevcu:

Već nekoliko dana u Lazarevcu se svake noći pojavljuje „vampir“. Okomio se naročito na kuću Ljubice Kostić, čiji je muž nedavno umro. Ceo komšiluk je zbog ovoga zbunjen. „Vampir“ zviždi, viče, lupa prozore. Neki građani proveli su celu noć u Ljubičinoj kući i uverili se da se „vampir“ zaista pojavljuje. Vlasti su preduzele mere da uhvate lice koje na ovaj način uznemirava građane.

Ne znamo kakav je epilog slučaja sa lazarevačkim vampirom, ali je činjenica da su slični slučajevi inspirisali domaće pisce poput Milovana Glišića i Đure Jakšića, u čijim pričama su sitni kradljivci i preljubnici u svoje ponoćne poduhvate odlazili, najčešće, odeveni kao vampiri.

Neke od ovih primera pominje i klasik domaće ernologije, Tihomir Đorđević, koji u svom delu „Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju“, navodi da duboko ukorenjeno verovanje u vampire, kao i strah koji iz tog verovanja proističe, dovode do velikog broja najrazličitijih obmana i zloupotreba.

Ali, tema vampira nije bila rezervisana samo za predratni period kada je, kako su tvrdili komunisti posle preuzimanja vlasti 1945. godine, vladalo “sujeverje” i “zatucanost“.

Tako 12. februara 1958. godine, dnevni list Borba donosi tekst pod naslovom – „Ko je obrenovački vampir“.

Ispod naslova stajao je i slikovit podnaslov, „Noć u kući Živka Andrića“, a u uvodu piše da je članak nastao kao posledica višemesečne priče koja je kružila među meštanima obrenovačkog naselja Kupinovac, a koja je mesecima ranije prepričavana i po Beogradu.

Naime, u sirotinjskoj kući dvadesetosmogodišnjeg Živka Andrića i njegove deset godina starije supruge, Jagode, po svedočenju njihovih sugrađana već nekoliko meseci javljali su se vampiri.

Po priči ukućana, koju je potvrdilo više stanovnika Obrenovca, svake noći nakon što bi ugasili lampu, po kući bi se začulo lupanje a „nešto“ je hvatalo nesrećnu Jagodu za vrat, daveći je do jutra.

Sumnju je izazvala priča nekih od komšija koji su novinarima skrenuli pažnju da je navodni vampir, najverovatnije sam domaćin, koji je u braku sa Jagodom nepune dve godine, te da se njome oženio samo zbog miraza, od koga je sazidana i kuća u kojoj žive.

Bilo kako bilo, u tekstu se dalje navodi da su novinari ponudili supružnicima da prenoće sa njima, a kada je oko ponoći sve utihnulo, osim domaćinovog glasnog hrkanja, začulo se poznato lupanje u zid.

Jedan od novinara je upalio baterijsku lampu, za čije postojanje Živko nije znao, i ona je osvetlila njegovu ruku kako udara u zid.

Iako je prevara otkrivena, nesrećna domaćica nije prestala da veruje da je i dalje meta vampirskih napada, a ne supružničke obmane.

Ipak, jedna priča iz oktobra 1938. godine, koju je Politika objaviila kao vest o slučaju vampirizma u selu Kneževac, nadomak Beograda, nije imala neko racionalno objašnjenje niti joj je otkriven uzrok.

Ovaj slučaj pominje i Tihomir Đorđević u svom delu o vampirima, a priča je vezana za slučaj siromašnog kolara, Mihaila Đoševića, u čijoj su se kući dešavale sve manifestacije vezane za prisustvo vampira, od lupanja u tavanicu, pomeranja predmeta, do nečijeg plakanja i cerekanja, koje je dolazilo odnekud iz mraka.

Nakon što im je seoska vračara rekla da kuću pohodi nesmirena duša njihove nedavno upokojene ćerke, neutešni roditelji su tražili da se otvori i pregleda grob ali su naišli na protivljenje vlasti.

To je ujedno i jedan od retkih slučajeva u vezi koga nije otkrivena nikakva prevara.

I za kraj, navodimo tekst iz Vremena u kome je, pod naslovom „Stradanje čiča Tome“, prenesen slučaj koji se dogodio na ondašnjoj periferiji Beograda.

Naime, vremešni i inokosni Toma Kantarević je, vrativši se kasno, legao da spava. Ne sluteći ništa, ostavio je odškrinut prozor zbog vrućin, a kao predostrožnost protiv eventualnih lopova, ispod prozora je stavio kantu sa vodom i lavor sa nekakvim flašicama.

U neko doba, probudila ga je jaka larma, a kada se uspravio u krevetu, osetio je jak udarac u glavu. Mahnuvši rukom po krevetu, napipao je orah. Istog trenutka je pogledao ka ormaru gde je inače držao orahe i, zaprepašćen, ugledao čovekoliko stvorenje veličine mačke, odeveno u narodnu nošnju, kako sedi na vrhu ormara, smeje se i gađa ga orasima.

Prestravljen starac je istrčao iz kuće i uzbunio komšiluk, a zaustavio se tek u Budimskoj ulici, kada je naišao na policijsku patrolu.

Malo kasije, nekoliko trenutaka nakon što je policajac ušao u kuću, bilo mu je jasno o čemu se radi: gonioci „vampira“ stali su kao ukopani, shvativši odmah u čemu je stvar.

I dok se „vampir“ grčevito držao za pantalone svog zaštitnika, ne skidajući pogled sa gonilaca, svet se uz psovku i grdnju čiča Tome, počeo vraćati kućama. Pozornik je „vampira“ odneo u vračarski kvart. Po podne prijavila je neka Ciganka Sara nestanak svoje majmunice „Faraonke“, koja je odbegla prošle noći.

Može se zamisliti njena radost kad joj saopštiše da je „Faraonka“ uhvaćena. Ovaj slučaj dogodio se u Slavujskoj ulici, kako je glasio stari naziv današnje ulice Dimitrija Tucovića.

Autor: Mladen Milosavljević, etnolog i pisac