Slovenci u Lazarevcu – malo obeležje velike patnje

U centru Lazarevca nalazi se jedan stari, ali obnovljeni spomenik iz doba komunizma.

Neobično je to što se na njemu spominju prognani Slovenci, a ne srpske partizanske čete… Ovo obeležje otkriva čitavu priču o nacističkoj mašineriji zla, deportacijama i proterivanju usko povezanim i sa ustaškim zločinima prema Srbima, ali i o prijateljstvu koje se rodilo u vrtlogu surovog rata.

Spomenik je podignut 1975. godine i delo je vajara iz slovenačkog mesta Trbovlja Miloša Vastiča. Tokom devedesetih pao je u zaborav. Danas izgleda lepo i gotovo kao nov, jer je zahvaljujući zainteresovanosti Slovenaca iz Trbovlja obnovljen pre nekoliko godina. A sa njim i sećanje na prijateljstvo slovenačkih prognanika sa Srbima, ne samo u Lazarevcu, već u čitavoj Šumadiji.

Otkud Slovenci u Srbiji 1941. godine?

Pitanje Slovenije manje je poznato u istoriji Drugog svetskog rata na ovim prostorima. Monstruozna ustaška drżava NDH koja je genocidno ubijala Srbe, Rome i Jevreje, kao i borba četnika, partizana i Nemaca, u drugi plan stavile su neke delove Jugoslavije koji su, takođe, bili kulturno i identitetski devastirani.

Još pre nego što su prve bombe pale na Beograd 6. aprila 1941. kovali su se gadni planovi. Nemačka udruženja u Jugoslaviji bila su aktivna i Nemci lojalni nacistima u Trećem rajhu bili su spremni da pomognu da se Jugoslavija rasparča na sitne komade. Plan za Sloveniju nije bila marionetska država, već potpuna okupacija – na kraju je bila podeljena među Nemcima, Italijanima i Mađarima.

Stvari su se zakuvale još aneksijom Austrije 1938. godine. Nemcima su bile veoma zanimljive slovenačke pokrajine Štajerska i Gorenjska. Hteli su ih za sebe, i to bez Slovenaca. I pre početka rata kovali su se planovi za deportaciju stanovništva iz ovih predela, što je, uostalom, bila uobičajena politika nacista širom Evrope.

Postojao je plan da se iz Slovenije u Srbiju preseli čak 260.000 Slovenaca.

Ali, odmah se pokazalo da to nije moguće zbog prilika u Srbiji. I ne samo to, već i zbog transporta.

Pruga Zemun – Beograd bila je prezagušena. Spremajući se za napad na SSSR Nemci su povlačili svoje trupe iz Grčke, što je značilo i stalne prelaske vozova preko Save.

Prognanici su naterani na dugo putovanje do Slavonskog Broda, prelazak Save i nastavak prugom uskog koloseka ka Sarajevu, a potom ka Čačku.

I tako su mnogi Slovenci završili mahom u Aranđelovcu, ali i u Čačku, Gornjem Milanovcu, Kragujevcu, Trsteniku… Jedan voz dovezao ih je i do Lazarevca.

Međutim, plan za masovno iseljavanje 260.000 ljudi iz Slovenije povezan je i sa genocidom nad Srbima u NDH. Ustaše su prihvatile da Slovenci dođu na njihovu teritoriju, ali da umesto njih u Srbiju proteraju isto toliko Srba.

Hitler nije bio u startu oduševljen idejom o preseljenju Slovenaca u Hrvatsku, ali drugačije se nije moglo. Plan je aminovan.

Problem je, međutim, što je deportacija Srba iz NDH prerasla u strahovit genocid, kakav ni Nemcima nije odgovarao. Narod je počeo da beži na planine i započeo je oružanu borbu za spas, što je podrilo planove nacista.

Upravo je talas stravičnih zločina nad Srbima, koji čak ni Nemci nisu mogli da prihvate (ne iz etičkih, već čisto racionalnih razloga) doveo do toga da se avgusta 1941. godine deportacija Slovenaca u Hrvatsku zaustavi.

Jedan mali spomenik u Lazarevcu, tako, priča strašnu i duboku priču o zločinačkim umovima nemačkih nacista i hrvatskih ustaša, kao i velikoj patnji Srba i Slovenaca.

Na sreću, ideje o deportacijama i ubijanju, logorima smrti i stočnim vagonima punim ljudi koji odlaze u nepoznato, doživele su slom, jer se čitavo čovečanstvo udružilo da uz ogromne žrtve u Drugom svetskom ratu jednom zauvek okonča zlo nacizma. A to mora da se zauvek pamti.