Sećate li se “Sebastiana”?

Čuvena crna torba, sa prepoznatljivim zlatnim logoom, od impregniranog platna, sa džepovima i “milion” pregrada. Dame su je osamdesetih godina prošlog veka od milja prozvale “sebastijanka“. Sve što ste imali je moglo da stane u nju. Kao u obožavanom crtanom filmu “Sport Bili” iz tog perioda, čiji glavni junak u svojoj torbici nosi minijaturne patike, automobil, motor, brod…

Bilo ih je i u zelenoj i crvenoj boji, ali su crne bile najelegantnije.

Pa, sveske, fascikle, držači za olovke, držači za papire od pleksiglasa u raznim bojama, kišobrani, crvene činije sa zelenim rubom i crne činije sa crvenim rubom, različitih veličina, onda poslužavnik, podmetači za čaše, četvrtaste tegle za šećer, kafu, čaj i začine sa poklopcima u boji, žičane police…

Bilo je tu i limenih kutijica, ćebadi u pastelnim bojama sa resicama po dužini, a ne po širini, “džoging” trenerki, šarenih polo majica kojima su, zbog kroja, mogli da se kombinuju rukavi u različitim bojama, i, kao najpoznatiji proizvod, belih majica na kojima je sa prednje strane velikim štampanim slovima na ruskom jeziku pisalo Pariz, London, Njujork, Moskva, a pored imena grada je bio “prozorčić” sa zastavicom odgovarajuće države…

Sve ovo je u svom asortimanu sredinom sedamdesetih, pa sve do raspada SFRJ i rata, nudila galerija “Sebastian”, prva konceptualna radnja u Beogradu (iako je taj izraz prvi smislio i 1991. upotrebio italijanski sociolog Frančesko Morače), koja se fokusirala na potrebe i želje kupaca, a ne na karakteristike i prednosti proizvoda. Nalazila se u Knez Mihailovoj ulici broj 29 a, na uglu sa Zmaj Jovinom ulicom.

Pre nego što je “Sebastian” otvoren, u toj zgradi, tada pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, bila je prodavnica “Jugodrvo“.

Galeriju je otvorila istoričarka umetnosti i vizionarka prefinjene estetike Ljuba Gamulin.

Pre Beograda, ona je galeriju “Sebastian” 1972. otvorila u Dubrovniku, u prostoru crkve Svetog Sebastijana, ali kako je taj grad živeo isključivo leti, u turističkoj sezoni, rešila je da takvu galeriju otvori i u glavnom gradu Jugoslavije, i to u njegovoj najpoznatijoj ulici.

“Sebastian” je, gotovo preko noći, postao glavna asocijacija na milionski Beograd i Knez Mihailovu.

Ljudi su danima čekali u redovima ispred galerije, a subotom su dolazili iz ostalih gradova sa listom želja. Svi su želeli da imaju nešto iz “Sebastijana“, što izgleda luksuzno i jedinstveno. Do tada neviđeno na ovim prostorima.

Ko god bi posedovao neku njihovu stvar, bio bi faca. Istovremeno srećan i “važan”. Jer “Sebastian” je, u to vreme, pored komisiona, bio prozor u svet i praznik za oči, mesto na kojima su generacije Jugoslovena naučile da vole lepo i odriču se mnogo toga kako bi imali “jedno, ali vredno”. Mnogi i dan-danas poseduju neku sitnicu iz “Sebastijana” i čuvaju je kao relikviju.

U galerijama u Dubrovniku, Varaždinu i Beogradu, jedinoj koja je stekla kultni status i urezala se u kolektivno sećanje Beograđana i Jugoslovena, takođe su se, desetak puta godišnje, organizovale izložbe najeminentnijih umetnika tog vremena, poput Joška Eterovića, Milana Konjovića, Dimitrija Bašičevića Mangelosa, Bore Iljovskog, Stojana Ćelića…

Sve što je nudila galerija “Sebastijan” proizvodilo se u tadašnjoj državi Jugoslaviji.

Ćebad od čiste vune (singl i duple) sa resama, proizvedene su u Škofjoj Vasi. Dizajner tekstila Vladimir Stojanović kreirao je kariranu ćebad, plavo-zelene i crveno-žute boje.

Serija proizvoda od lima, nastala je u saradnji sa “Saturnusom” iz Ljubljane. Posude od eloksiranog aluminijuma pravljene su u Ohridu, crveni žičani program polica proizvodio je “Feroplast” iz Buja, Fabrika stakla iz Paraćina, bila je zadužena za staklariju, Tvornica olovaka Zagreb za kancelarijski pribor, “Metalac” iz Gornjeg Milanovca za emajlirano posuđe, Tekstilni kombinat Vranje za trenerke i pamučne majice, “Simpo” za modularne dušeke, Tekstilna industrija iz Velike Plane za pokrivače…

Sarađivali su i sa malim proizvođačima, pa su recimo, čuvene torbe “sebastijanke” pravila Braća Rakić iz Vrgorca.

– Metalne kutijice slovenačkog “Saturnusa” bile su vrhunac “Sebastiiana” – izjavila je Ljuba Gamulin. – Najbolje, najatraktivnije i najekonomičnije što smo ikad proizveli. Do samog kraja to je bio najtraženiji artikl, jeftin i veseo.

Asortiman “Sebastiana” nije bio baš jeftin. U Beogradu su, čak, na sastanku u Udruženju dizajnera tvrdili kako je “Sebastianu” lako, kad sve uvoze iz Italije.

– Moja poruka je bila i ostala: sve što prodajemo je napravljeno u Jugoslaviji – naglašavala je Gamulinova. – A što se tiče Italije, važan susret sa izlozima i ponudom sam osetila sredinom šezdesetih, u veoma maloj prodavnici u Veneciji tada još nepoznatog “Benetona”, koja je izgledala sjajno.

Iako je sama zgrada u kojoj se nalazio Sebastian bila na listi Zavoda za zaštitu spomenika, to nije sprečavalo tadašnju vlast da je poruši 1992. i na tom mestu podigne palatu tadašnjeg preduzeća Progres.

U to vreme je buktao strašan građanski rat u Jugoslaviji, i sama Galerija Sebastian, kao simbol saradnje među dizajnerima, umetnicima i firmama te zemlje, iščeznuće zauvek, iako je jedno kratko vreme njen ostatak funkcionisao u lokalu pored Fakulteta likovne umetnosti u Rajićevoj gde će tiho i bez pompe zauvek nestati 1995. godine.