Umesto studenata Šumarskog fakulteta, kako je bilo prvobitno predviđeno, na Bežanijsku kosu uselila se pre skoro 70 godina velika beogradska klinika. U šumi, u kraju koji bi mogao da se nazove i “Zemunsko Dedinje“, i danas se leče pacijenti.
https://kaldrma.rs/rajski-vrt-koji-je-trebalo-da-bude-umesto-cuvene-bolnice/
Ali, ova izolovana lokacija, tik uz auto-put, nije mesto bez istorije, ratne i medicinske. Tragovi su i dalje tu.
Nismo pogrešili kada smo rekli “zemunsko“, jer mesto i pripada ovoj opštini, iako ga logički, funkcionalno i saobraćajno povezujemo sa Novim Beogradom. Reč je o desnoj strani auto-puta kada idete ka Šidu i Novom Sadu.
Dok huči auto put, prolaze autobusi koje čekaju pacijenti, njihove porodice, lekari, sestr i svi zaposleni u bolnici, ali i u obližnjem Gerontološkom centru, među ogoljenim krošnjama stoji i dalje jedan veoma star kameni spomenik.
Veoma je prost, brižljivo izrađen tako da ne veliča ovu vojsku, ali ni da umanjuje dostojanstvo ratnicima kojima je posvećen. Na njemu jednostavan krst u kome je uklesan šlem i latinični natpis “Poginuli ratnici 1914-1918”.
Ispod, imena strana: Herman, Balaš, Mihalj, Imre, Simon, Janoš, Peter, Ludvig, Franc. Prezimena mađarska, nemačka i poljska.
Nakkn toga stoji uklesano “nepoznatih“, kao da fali i neka brojka, a u potpisu spomenika piše Weigner.
Nema mnogo dostupnih podataka o ovom spomeniku palim ratnicima koji su se borili na neprijateljskoj strani. Možemo samo da zamislimo njihovu ljudsku patnju u tuđini, dok pod komandom ratuju i ginu u srpskoj zemlji, daleko od svojih kuća, daleko i od Beča i Pešte čiji dvor i car su ih oterali u surov rat i agresiju na malu zemlju u kojoj će ih stići kuršumi srpskih vojnika, branilaca svojih kuća i slobode…
Baš tu gde se sada nalazi moderan kliničko-bolnički centar, tokom Prvog svetskog rata bila je improvizovana poljska bolnica austrougarske vojske. Tu su umirali ranjenici Austrougarske nakon borbi za Beograd, od leta 1914. pa sve do jeseni 1915.
Nije ovo jedini spomenik na teritoriji Beograda palim neprijateljskim vojnicima.
Pored nemačkog spomenika na Košutnjaku, na Novom groblju postoji bugarsko ali i austrougarsko vojno groblje iz Prvog svetskog rata o kome se stara JKP “Pogrebne usluge”, a ne strana ambasada, kako je to uobičajeno za vojna groblja, jer ta carevina, država, odavno više ne postoji.
Na Zemunskom groblju je, takođe, podignut jednostavan spomenik austro-ugarskim vojnicima koji su tu sahranjeni. To je obelisk sa krstom podignut nad zajedničkom grobnicom.
Ti spomenici su opstali posle kraja Prvog svetskog rata, kada je jednom agresorska carevina prestala da postoji. Čast pobednika nije dopustila Srbima da ih ruše i lome. Opstali su i posle Drugog svetskog rata kada su sunarodnici palih vojnika ponovo počinili strašne masakre u Srbiji.
Danas su redak i tužan podsetnik na ratne i lične tragedije ljudi koji su morali da stradaju u tuđoj zemlji zbog želja careva, imperatora i velikih osvajača.
Treba ih zaštiti i sačuvati, posebno danas kada smo svi deo drugačijeg ambijenta, saveznici i partneri. Da nas podsećaju na ta davna vremena kako bismo shvatili – vrednost današnjice.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
