Rude kao adut za čuvanje zemlje od velikih sila

Kada je 1934. godine francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu pokušao da Hitlerovu Nemačku zaustavi snažnim političkim blokom, čiji je kamen temeljac bila saradnja sa SSSR-om i Italijom, iznenadilo ga je oštro protivljenje kralja Aleksandra Karađorđevića.

Jugoslovenski kralj rekao je francuskom ministru, sa kojim će zajedno poginuti nekoliko meseci kasnije u Marselju, da će Nemačka da pripoji Austriju i da tako sigurno postaje novi sused Jugoslavije.

Aleksandar je istakao da Jugoslavija i teži da uspostavi prijateljske odnose sa Nemačkom jer je bolje imati veliku silu za prijateljski nastrojenog suseda nego za neprijatelja koji teži da ugrozi njenu državnu teritoriju, pisao je Dalibor Ž. Denda u svojoj doktorskoj disertaciji ”Jugoslovenska vojska i Treći Rajh 1933-1941. godine” koju je odbranio na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2016. godine.

Kralj Aleksandar je veoma dobro znao šta za njegovu mladu kraljevinu znači pobeda Hitlera u Nemačkoj koji je vodio revizionističku i ekspanzionističku politiku, i koliku opasnost to donosi.

Sve snažnija Nemačka bila je protivnica Versajskog mira iz 1919. godine, a Jugoslaviju je smatrala direktnom ”versajskom tvorevinom”. Kako su Francuska i Velika Britanija, opijene pobedom u Velikom ratu, bile nespremne za novi sukob, Aleksandar je morao da brani svoju državu. Zaigrao je na kartu rudnih sirovina preko potrebnih nemačkoj ratnoj industriji, kao i poljoprivrednih proizvoda, kako bi osigurao savezništvo Berlina, a da ne naruši odnose sa Parizom i Londonom.

Naš kralj je uspeo da već 1. maja 1934. godine u Beogradu potpiše Trgovinski sporazum Kraljevine Jugoslavije i Nemačke koji je bio posebno povoljan za našu zemlju. Nemačka je Jugoslaviji dodelila status najpovlašćenije nacije, a nekoliko nedelja kasnije jedan od vodećih nacista, Herman Gering, Hitlerova “desna ruka”, dolazi u posetu Beogradu.

Ponovo je posetio naš grad, kao specijalni predstavnik Adolfa Hitlera i Vermahta, na sahrani kralja Aleksandra u oktobru iste godine. Drugi čovek Rajha teatralno je sleteo na beogradski aerodrom najvećim Lufthanzinim avionom „Hindenburg“, a naklonost srpske javnosti zadobio je kada je na kraljev kovčeg položio veliki venac sa natpisom: „Najhrabrijem od naših bivših neprijatelja“.

Provozao se ulicama u otvorenom automobilu pozdravljajući masu nacističkim pozdravom, a sutradan se obratio poslanicima Narodne skupštine i rekao ”da je u interesu Nemačke, kao i u interesu mira u njegovoj zemlji i Evropi da postoji jedna snažna i moćna Jugoslavija”. Ova manifestacija prijateljstva sa novom Nemačkom koja je bila deo nove politike Beograda veoma je zabrinula London i Pariz.

Aleksandrovu politiku posle njegovog ubistva nastavio je knez namesnik Pavle Karađorđević koji je u razgovorima sa nemačkim predstavnicima insistirao na uspostavljanju iskrenih odnosa sa Trećeg Rajha sa Engleskom baziranih na punom poverenju.

Pavle je bio svestan realnosti i neophodnosti da Jugoslavija nema najveću silu Evrope za neprijatelja ali je kao iskreni anglofil verovao da bi ovaj zaokret njegove zemlje bio lakši ako bi to uradila i Engleska. Kada je boravio u Londonu na venčanju princeze Marine od Grčke i vojvode od Kenta održao nekoliko sastanka sa ciljem da posreduje na zbližavanju i raščišćavanju nesporazuma između Engleske i Nemačke.

Ovaj gest jugoslovenskog kneza bio je pozdravljen od strane Hitlera i Geringa, a mnogi članovi britanske kraljevske porodice bili su zagovornici saradnje Londona i Berlina.

Kada je Francuska u aprilu 1935. godine predložila sklapanje saveza između Francuske, Jugoslavije i Italije koji bi stupio na snagu u slučaja nemačkog napada na Austriju, jugoslovenski načelnik Generalštaba general Marić rekao je da ”i pored toga što je novi jugoslovenski predsednik Vlade dr. Milan Stojadinović frankofil, Jugoslavija, u svetlu vladajućih dobrih odnosa sa Berlinom, nema nameru da se okreće protiv Nemačke”.

Jugoslavija se nije protivila remilitarizaciji Rajnske oblasti od strane Nemačke u martu 1936. godine, a knez namesnik Pavle Karađorđević je iste godine rekao predstavnicima nemačke vlade da se ”Jugoslavija ne protivi pripajanju Austrije Trećem Rajhu” ali da se ”protivi restauraciji Habzburga kao uvodu u obnovu Dvojne monarhije (Austrougarske)”.

Pavle nije imao razloga da brine jer je Hitler prezirao Habzburge više nego Srbi, a verovao je, sa pravom, da nestanak Austrije znači kraj nadanjima Beča da se obnovi Austrougarska. Nemačka je bila zahvalna Jugoslaviji jer se nije protivila pripajanju Austrije ali i još više za držanje tokom Sudetske krize jer nije pomogla Čehoslovačkoj u skladu sa obavezama iz Male Antante. Umesto toga, zabeleženi su srdačni susreti jugoslovenskih i nemačkih graničarskih jedinica koje su izašle na bivšu granicu Austrije, i čak zajedničke smotre.

Nemačka tada nudi Jugoslaviji i kredit od 200 miliona rajhsmaraka za kupovinu oružja, a već 5. jula 1939. godine Beograd i Berlin potpisuju tajni protokol koji je predviđao isporuku artiljerijskog oružja i aviona jugoslovenskoj vojsci.

Ipak, Generalštab u Beogradu nije bio zadovoljan tempom nemačke isporuke oružja pa je poveo pregovore o nabavci naoružanja sa Francuskom.

Vojni vrh Jugoslavije je znao da je svetski rat na pragu, i da Nemačkoj, Francuskoj i drugim zemljama oružje treba za sopstvenu vojsku, pa su se s pravom bojali da naša vojska ne ostane bez naoružanja. Ovu situaciju iskoristio je vazduhoplovni general Dušan Simović i pred Generalštab izašao sa projektom snabdevanja vojske od strane domaće vazduhoplovne industrije.

Plan, predstavljen 3. oktobra 1939. godine, bio je nerealan jer je predviđao da domaće fabrike isporuče do kraja 1940. godine 242 moderna aviona tipa ”Bristol Blenhajm” i ”Hoker Hariken” koji su se radili po britanskim licencama, kao i domaćih lovaca ”IK3”. Simović je tako na mala vrata, preko domaće industrije, pokušao da obezbedi kupovinu engleske vojne opreme koja bi se ovde radila po licencama, za koju se, iz samo njemu znanih razloga, veoma zalagao.

Drugi svetski rat je počeo u septembru 1939. pa su nemačkoj industriji trebale naše rude, zbog čega je sa Jugoslavijom u oktobru 1939. godine potpisan novi tajni protokol kojim je predviđena isporuka nemačkog naoružanja Jugoslaviji u zamenu za važne strateške sirovine na principu iz ruke u ruku.

Beograd je odmah uveo zabranu izvoza rude iz rudnika koji su bili u vlasništvu britanskih i francuskih kompanija osim za Nemačku što je izazvalo žestoke proteste Londona i Pariza koji su sa Berlinom već bili u ratu!? Beograd je zato pristao da 20. decembra 1939. godine potpiše vojni sporazum sa Britanijom o čemu je bio upoznat knez Pavle.

Međutim, kada su Nemci zahtevali da general Simović bude smenjen zbog ovog sporazuma, knez Pavle je na njega prebacio svu odgovornost i razrešio ga dužnosti u januaru 1940. godine.

Jugoslovenska vojska se okrenula potpuno Nemačkoj pa je do aprilskog rata dobila 256 modernih aviona, 250 protivoklopnih topova kalibra 37 mm i sedam PVO baterija kalibra 75 mm.

Sedmogodišnja jugoslovenska politika izbegavanja rata, koju je započeo kralj Aleksandar, srušena je kada se general Dušan Simović “osvetio” Nemcima za smenu pučem od 27. marta 1941. godine. Uveo je zemlju u rat u kojoj je skoro dva miliona ljudi, najviše Srba, izgubilo život i onda pobegao u London.

Nemci su rude sa kojim je Jugoslavija od 1934. godine uspešno trgovala čuvajući bezbednost, sada dobili besplatno. Zato ubistvo kralja Aleksandra u Marseju nije značilo samo gubitak vladara već je zemlju ostavilo bez snažnog vođstva u nemirnom vremenu što nas je direktno uvelo u rat i nacionalnu katastrofu.

Autor: Goran Vesić